ИСПОД ПЕКИНГА У НУКЛЕАРНИМ БУНКЕРИМА ЖИВИ МИЛИОН ЉУДИ: Читаве породице обитавају у собама где може да стане једино кревет!
Испод улица Пекинга постоје склоништа која су изграђена за време Хладног рата, а у којима данас живе људи
Крајем 1960-их и раних 1970-их, у исчекивању кише нуклеарних бомби као последице Хладног рата, председник Мао наредио је да се у свим градовима широм земље изграде зграде са склоништима која би могла да издрже експлозију нуклеарне бомбе. У наредном периоду, само у Пекингу је изграђено око 10.000 бункера.
ЦРНЕ СЛУТЊЕ ЖОЗЕПА БОРЕЉА: Европа је у пламену након рата у Украјини, споменуо Србију, последице ће осетити цео свет!
РОДИТЕЉИ ИЗ ПАКЛА: Изгладњивали децу, туширали их врелом водом и хранили сапуном
БУДИМПЕШТА ЗАГРМЕЛА НА УКРАЈИНУ: Зауставите зверства над Мађарима!
Али када се Кина отворила ка спољном свету касних 1980-их, пекиншко Одељење за одбрану искористило је прилику да изнајми бункере и претвори ова некадашња скровишта у мале стамбене јединице. Данас, када ноћ почне да пада, више од милион људи - углавном радника миграната и студената из руралних подручја - улази у скривени подземни универзум.
Фасциниран овим феноменом, фотограф Антонио Фаћилонго је отпутовао у Пекинг, децембра 2015. године како би га документовао. Иако бункере није тешко наћи - они се налазе свугде у граду - ући у њих је било много теже.
Чинило се да где год да оде, увек га сачека чувар или општински закон који је странцима забрањивао улазак у некадашња нуклеарна склоништа. Обесхрабрен, упутио је званичну жалбу локалној управи, која је одбијена. Фаћилонго је ипак, успео да се ушуња док је један од чувара био на паузи за ручак.
Али након што је успео да уђе, многи становници били су сумњичави према њему, а у неким случајевима и постиђени приликом фотографисања.
- Упознао сам око 150 људи и само 50 ми је дало дозволу да их фотографишем - рекао је он. И додао, како су неки од њих били уплашени, јер су својим породицама рекли да имају добар посао и да живе у пристојним становима. Услови за живот у бункерима су тешки.
Иако су изграђени са комплетним електричним, водоводним и канализационим системима који могу да служе људима и по неколико месеци у случају рата или нуклеарне катастрофе, због недостатка одговарајуће вентилације ваздух унутра је устајао и плесњив. А ту је и проблем пренатрпаних и нехигијенских кухиња и купатила, које становници деле.
Иако локални закон захтева да минимални стамбени простор по закупцу буде четири квадратна метра, ова регулатива се често игнорише. На једној од Фаћиолонгових фотографија се може видети четворогодишња Ђинг Ђинг, која живи са баком, оцем и малим братом у соби тако малој да у њу може да стане једино кревет. Њихов дом се налази одмах поред већег простора који се користи као паркинг за мотоцикле.
- Ово је једно од најсиромашнијих места на којима сам икада био - каже Фаћилонго.
Како би се позабавили питањем немара станодаваца и безбедносних ризика, управа града Пекинга је током 2010. године забранила коришћење нуклеарних склоништа и других складишних простора у стамбене сврхе. Али покушаји измештања људи до данас су остали безуспешни. Главни разлог - становници немају где да оду.
Током протеклих неколико деценија, цене кућа у Пекингу нагло су порасле. Квадратни метар стамбеног простора у просеку кошта 5.014 евра, што га чини једним од најскупљих градова на свету за живот. С друге стране, милиони људи су мигрирали из руралних подручја у главни град у потрази за бољим приликама. Али Хукоу - застарели систем регистрације породице - повезује социјалне бенефиције појединца са њиховим местом порекла.
Нуклеарни бункери представљају једну од ретких опција доступних радницима из унутрашњости. Фаћилонго каже како мања јединица може да кошта око 34 евра годишње, док веће собе у спаваоницама за до 10 особа изађу око 17 евра.
Многи од становника су млади људи који верују да су подземне настамбе само прелазна фаза у њиховим животима док не буду имали финансијских средстава да приуште собу са прозорима и сунчевом светлошћу.
Последњих година је приметан још један феномен, организације које празне склоништа и претварају их у друштвене центре. Фаћиолонго је пронашао просторе претворене у трпезарије, сале за билијар, караоке, па чак и академију калиграфије.
Ови центри становницима који живе у бетонској џунгли Пекинга пружају прилику да комуницирају са другим друштвеним класама које су иначе прилично круте и наметнуте. Или, речима Фаћилонга: Бункери су постали уједињујућа снага у друштву, у којима "и сиромашни и богати" проналазе дом.
Autor: Ye Минг