Кини се неће догодити Украјина: Како Пекинг планира да преузме Тајван без испаљеног метка

У кинеском приступу према Тајвану одговор није у спектакуларном чину, већ у низу понављаних, јефтинијих и мање видљивих потеза који мењају политичку, економску и друштвену гравитацију. Тајван - стотинак миља од кинеске обале и кључна карика прве острвске линије - годинама живи под притиском који изгледа као рутина: чести прелети и војне вежбе, дипломатско сужавање простора, економске полуге и систематско деловање мрежа које спајају интересе са обе стране мореуза. Циљ је јасан: смањити цену промене статуса до тачке у којој оружје постаје сувишно.

Први терен на којем се тај процес одвија јесте унутрашња политика Тајвана. Опозициона већина, предвођена Куоминтангом (КМТ), последњих месеци спроводила је потезе који су изазвали масовне протесте и оптужбе да се шири "простор маневра" Пекинга на острву. Критичари су КМТ-у приписали резове одбрамбеног буџета, рушење протукинеских заштитних мера и процедуралне маневре који су, де фацто, парализовали Уставни суд. Резултат је био "Велики опозив": око 1,3 милиона потписа, десетине циљано прозваних посланика и завршно гласање 26. јула, на којем је око две трећине прозваних посланика задржало мандат. Тактички пораз иницијатора претворен је у “стратечку победу” јер је, како оцењују неки аналитичари, натерао политичаре да јавно разјасне свој однос према Кини.

КМТ, за кога противници тврде да је "мекши" према Пекингу, настоји да одбаци етикету послушника туђих интереса. Партијско руководство понављало је да су снажне одбрамбене способности неопходне, али и да је дијалог са копном – трговински, културни, инфраструктурни - разуман пут за смиривање тензија и постизање узајамних користи. Управо тај размак између "одвраћања" и “дијалога” постао је главна унутрашњополитичка линија поделе, чинећи острво осетљивијим на спољне утицаје.

Друго поље тихе борбе јесте безбедносно-обавештајни слој. Од 2020. тајванске власти процесуирале су 159 особа због сумње на шпијунажу за Кину, међу којима 95 активних или пензионисаних војника. Национални безбедносни уред упозорава да Пекинг комбинује новчане подстицаје и застрашивање, тражећи људе "унутра" који би у кризи отворили врата. Председник Лаи Ching-te прогласио је копно "страном непријатељском силом" и представио 17 протумера: строжу проверу долазака са копна, обавезне објаве о прекограничним контактима званичника, те јасније смернице за музичаре и глумце који раде у Кини. Анкета тајпејског Већа за континентална питања показала је да више од 70 одсто испитаника сматра да инфилтрација јача.

Трећи слој чини политичко-правна и друштвена архитектура Уједињеног фронта – мреже државних и недржавних актера који шире утицај Пекинга кроз дијаспору, пословне клубове, студентске програме и медије. У колективном сећању кинеске политике често се спомиње "модел Беипинга" из 1949, када је главни град отворен без борбе. Данас та логика "најнижег трошка" значи дисциплиновано гурање меких полуга: уверавати, награђивати, изоловати – све док отпор не ослаби, а промена не изгледа као нормализација, а не као преврат.

Економија је ту главно средство. Кина је највећи трговински партнер Тајвана, па селективне забране увоза или укидање погодности погађају осетљиве секторе и регионе. Истовремено, Пекинг склапа аранжмане са општинама и окрузима политички ближим опозицији, шаљући поруку да је "сарадња" исплатива. Притом се циља и културно-медијски слој: звезде естраде, јутјубери и локални креатори мишљења позивају се на догађаје, стипендије и спонзорства – уз очекивање да ће, корак по корак, прилагодити реторику.

Прича репера Chen Po-yuana илуструје тај механизам. Кроз боравишне погодности, субвенционисане инкубаторе и понуде да снима "неутралне" промотивне садржаје, улаз је лаган и ненаметљив. Но, након првог хонорара следе "савети" како се клонити тема које сметају, па затим задаци у корист одређене нарације. Chen је то описао као "жабу у кипућој води": топлина расте полако, све док се не схвати да више нема излаза без цене. Такве микро-приче, када се умноже, стварају озрачје у којем јавни простор постепено мења тон.

Уз меке подстицаје, постоји и оштрица. Тајванско Министарство унутрашњих послова затражило је распуштање странке која отворено промовише уједињење под пекиншким условима, наводећи везе са кинеским актерима и случајеве ширења пропаганде за новац. Судови су истовремено изрицали казне регрутерима војних шпијуна. А у дипломатској сфери, тајвански званичници бележили су инциденте – попут покушаја ометања колоне потпредседнице Хсиао Би-кхим у Прагу – који иду у прилог тврдњи да се притисак води "свим средствима, у свим доменима".

Војна компонента остаје кулиса, а не прва опција. Команданти у региону више пута су описивали кинеске вежбе око острва као "генералне пробе": бродови, авиони, јединице обалске страже и ракетне јединице појављују се као кулиса која подсећа ко контролише окружење. То је психолошка порука домаћој публици, али и инвеститорима: нестабилност је увек могућа, стога пажљиво бирајте политичке ставове. Но баш зато што пуцња нема, праг за међународну реакцију остаје висок.

Технолошка димензија чини причу глобалном. Тајван производи више од 90 одсто најнапреднијих светских чипова; то је његов штит, али и извор рањивости. Што су ланци вредности јаче испреплетени, то су већи подстицаји за "меко" прилагођавање уместо отворене конфронтације. Пекинг овде рачуна на једноставну подударност интереса: економији је стабилност важнија од идеолошких декларација.

На тај оквир надовезује се "дипломатска ерозија": одузимање савезника и симболичко смањивање међународног простора Тајвана. Паралелно, уочи избора забележене су организоване посете кинеском копну стотинак сеоских начелника са острва - детаљ који показује како се везе граде одоздо навише. У том хоризонту, питање више није "признати или не признати", већ када и под којим условима” продубљивати везе.

Са друге стране, тајванско друштво није пасивно. Талас протеста, покушаји опозива и јавне кампање против превеликог уплива Пекинга показују одбрамбене рефлексе. Активисти, међу њима и популарни креатори садржаја, отворено разликују "бити против Кине" и "бити против Комунистичке партије", наглашавајући да им је циљ очување тајванске аутономије одлучивања, а не демонизовање кинеске културе или народа. Но и та мобилизација признаје реалност: на столу је дуготрајна борба ниског интензитета, без јасног тренутка победе или пораза.

Дакле, укратко, кинеска стратегија "без метка" ослања се на три међусобно појачавајућа стуба. Први су подстицаји: тржиште, улагања, каријерне прилике и друштвено признање за актере који "нормализују" односе. Други су притисци: правни ризици за тврдолинијаше, циљане економске рестрикције и непрекидна војна кулиса која одвраћа од наглих потеза. Трећи је рад на мрежама поверења - политичких, пословних, културних - које постепено смањују трошак промене става у кључним сегментима друштва.

У тој схеми, отворена инвазија није искључена, али је све мање потребна. Ако се јавно мњење довољно засити поруком да су "добробити сарадње" надмоћне, а цена конфронтације превисока, промена де фацто поретка може доћи кроз институције: парламентарне одлуке, административне процедуре, трговинске аранжмане и безбедносне протоколе. То није сценарио који се може сабити у један датум и насловницу, већ процес који се сабира кроз године.

Закључно, питање "како" вероватно је важније од питања "када". Кина гради пут преузимања Тајвана без испаљеног метка, а Тајван одговара протимерама, мобилизацијом и јачањем отпорности, али остаје унутар економског и друштвеног екосистема у којем Пекинг има предност размера. Када се поглед склони од драматичних сценарија, управо тај маратон - а не спринт - описује најизгледнији пут којим се “решава тајванско питање” уз најнижи трошак и најмањи ризик од отвореног рата.