Kini se neće dogoditi Ukrajina: Kako Peking planira da preuzme Tajvan bez ispaljenog metka

U kineskom pristupu prema Tajvanu odgovor nije u spektakularnom činu, već u nizu ponavljanih, jeftinijih i manje vidljivih poteza koji menjaju političku, ekonomsku i društvenu gravitaciju. Tajvan - stotinak milja od kineske obale i ključna karika prve ostrvske linije - godinama živi pod pritiskom koji izgleda kao rutina: česti preleti i vojne vežbe, diplomatsko sužavanje prostora, ekonomske poluge i sistematsko delovanje mreža koje spajaju interese sa obe strane moreuza. Cilj je jasan: smanjiti cenu promene statusa do tačke u kojoj oružje postaje suvišno.

Prvi teren na kojem se taj proces odvija jeste unutrašnja politika Tajvana. Opoziciona većina, predvođena Kuomintangom (KMT), poslednjih meseci sprovodila je poteze koji su izazvali masovne proteste i optužbe da se širi "prostor manevra" Pekinga na ostrvu. Kritičari su KMT-u pripisali rezove odbrambenog budžeta, rušenje protukineskih zaštitnih mera i proceduralne manevre koji su, de facto, paralizovali Ustavni sud. Rezultat je bio "Veliki opoziv": oko 1,3 miliona potpisa, desetine ciljano prozvanih poslanika i završno glasanje 26. jula, na kojem je oko dve trećine prozvanih poslanika zadržalo mandat. Taktički poraz inicijatora pretvoren je u “stratečku pobedu” jer je, kako ocenjuju neki analitičari, naterao političare da javno razjasne svoj odnos prema Kini.

KMT, za koga protivnici tvrde da je "mekši" prema Pekingu, nastoji da odbaci etiketu poslušnika tuđih interesa. Partijsko rukovodstvo ponavljalo je da su snažne odbrambene sposobnosti neophodne, ali i da je dijalog sa kopnom – trgovinski, kulturni, infrastrukturni - razuman put za smirivanje tenzija i postizanje uzajamnih koristi. Upravo taj razmak između "odvraćanja" i “dijaloga” postao je glavna unutrašnjopolitička linija podele, čineći ostrvo osetljivijim na spoljne uticaje.

Drugo polje tihe borbe jeste bezbednosno-obaveštajni sloj. Od 2020. tajvanske vlasti procesuirale su 159 osoba zbog sumnje na špijunažu za Kinu, među kojima 95 aktivnih ili penzionisanih vojnika. Nacionalni bezbednosni ured upozorava da Peking kombinuje novčane podsticaje i zastrašivanje, tražeći ljude "unutra" koji bi u krizi otvorili vrata. Predsednik Lai Ching-te proglasio je kopno "stranom neprijateljskom silom" i predstavio 17 protumera: strožu proveru dolazaka sa kopna, obavezne objave o prekograničnim kontaktima zvaničnika, te jasnije smernice za muzičare i glumce koji rade u Kini. Anketa tajpejskog Veća za kontinentalna pitanja pokazala je da više od 70 odsto ispitanika smatra da infiltracija jača.

Treći sloj čini političko-pravna i društvena arhitektura Ujedinjenog fronta – mreže državnih i nedržavnih aktera koji šire uticaj Pekinga kroz dijasporu, poslovne klubove, studentske programe i medije. U kolektivnom sećanju kineske politike često se spominje "model Beipinga" iz 1949, kada je glavni grad otvoren bez borbe. Danas ta logika "najnižeg troška" znači disciplinovano guranje mekih poluga: uveravati, nagrađivati, izolovati – sve dok otpor ne oslabi, a promena ne izgleda kao normalizacija, a ne kao prevrat.

Ekonomija je tu glavno sredstvo. Kina je najveći trgovinski partner Tajvana, pa selektivne zabrane uvoza ili ukidanje pogodnosti pogađaju osetljive sektore i regione. Istovremeno, Peking sklapa aranžmane sa opštinama i okruzima politički bližim opoziciji, šaljući poruku da je "saradnja" isplativa. Pritom se cilja i kulturno-medijski sloj: zvezde estrade, jutjuberi i lokalni kreatori mišljenja pozivaju se na događaje, stipendije i sponzorstva – uz očekivanje da će, korak po korak, prilagoditi retoriku.

Priča repera Chen Po-yuana ilustruje taj mehanizam. Kroz boravišne pogodnosti, subvencionisane inkubatore i ponude da snima "neutralne" promotivne sadržaje, ulaz je lagan i nenametljiv. No, nakon prvog honorara slede "saveti" kako se kloniti tema koje smetaju, pa zatim zadaci u korist određene naracije. Chen je to opisao kao "žabu u kipućoj vodi": toplina raste polako, sve dok se ne shvati da više nema izlaza bez cene. Takve mikro-priče, kada se umnože, stvaraju ozračje u kojem javni prostor postepeno menja ton.

Uz meke podsticaje, postoji i oštrica. Tajvansko Ministarstvo unutrašnjih poslova zatražilo je raspuštanje stranke koja otvoreno promoviše ujedinjenje pod pekinškim uslovima, navodeći veze sa kineskim akterima i slučajeve širenja propagande za novac. Sudovi su istovremeno izricali kazne regruterima vojnih špijuna. A u diplomatskoj sferi, tajvanski zvaničnici beležili su incidente – poput pokušaja ometanja kolone potpredsednice Hsiao Bi-khim u Pragu – koji idu u prilog tvrdnji da se pritisak vodi "svim sredstvima, u svim domenima".

Vojna komponenta ostaje kulisa, a ne prva opcija. Komandanti u regionu više puta su opisivali kineske vežbe oko ostrva kao "generalne probe": brodovi, avioni, jedinice obalske straže i raketne jedinice pojavljuju se kao kulisa koja podseća ko kontroliše okruženje. To je psihološka poruka domaćoj publici, ali i investitorima: nestabilnost je uvek moguća, stoga pažljivo birajte političke stavove. No baš zato što pucnja nema, prag za međunarodnu reakciju ostaje visok.

Tehnološka dimenzija čini priču globalnom. Tajvan proizvodi više od 90 odsto najnaprednijih svetskih čipova; to je njegov štit, ali i izvor ranjivosti. Što su lanci vrednosti jače isprepleteni, to su veći podsticaji za "meko" prilagođavanje umesto otvorene konfrontacije. Peking ovde računa na jednostavnu podudarnost interesa: ekonomiji je stabilnost važnija od ideoloških deklaracija.

Na taj okvir nadovezuje se "diplomatska erozija": oduzimanje saveznika i simboličko smanjivanje međunarodnog prostora Tajvana. Paralelno, uoči izbora zabeležene su organizovane posete kineskom kopnu stotinak seoskih načelnika sa ostrva - detalj koji pokazuje kako se veze grade odozdo naviše. U tom horizontu, pitanje više nije "priznati ili ne priznati", već kada i pod kojim uslovima” produbljivati veze.

Sa druge strane, tajvansko društvo nije pasivno. Talas protesta, pokušaji opoziva i javne kampanje protiv prevelikog upliva Pekinga pokazuju odbrambene reflekse. Aktivisti, među njima i popularni kreatori sadržaja, otvoreno razlikuju "biti protiv Kine" i "biti protiv Komunističke partije", naglašavajući da im je cilj očuvanje tajvanske autonomije odlučivanja, a ne demonizovanje kineske kulture ili naroda. No i ta mobilizacija priznaje realnost: na stolu je dugotrajna borba niskog intenziteta, bez jasnog trenutka pobede ili poraza.

Dakle, ukratko, kineska strategija "bez metka" oslanja se na tri međusobno pojačavajuća stuba. Prvi su podsticaji: tržište, ulaganja, karijerne prilike i društveno priznanje za aktere koji "normalizuju" odnose. Drugi su pritisci: pravni rizici za tvrdolinijaše, ciljane ekonomske restrikcije i neprekidna vojna kulisa koja odvraća od naglih poteza. Treći je rad na mrežama poverenja - političkih, poslovnih, kulturnih - koje postepeno smanjuju trošak promene stava u ključnim segmentima društva.

U toj shemi, otvorena invazija nije isključena, ali je sve manje potrebna. Ako se javno mnjenje dovoljno zasiti porukom da su "dobrobiti saradnje" nadmoćne, a cena konfrontacije previsoka, promena de facto poretka može doći kroz institucije: parlamentarne odluke, administrativne procedure, trgovinske aranžmane i bezbednosne protokole. To nije scenario koji se može sabiti u jedan datum i naslovnicu, već proces koji se sabira kroz godine.

Zaključno, pitanje "kako" verovatno je važnije od pitanja "kada". Kina gradi put preuzimanja Tajvana bez ispaljenog metka, a Tajvan odgovara protimerama, mobilizacijom i jačanjem otpornosti, ali ostaje unutar ekonomskog i društvenog ekosistema u kojem Peking ima prednost razmera. Kada se pogled skloni od dramatičnih scenarija, upravo taj maraton - a ne sprint - opisuje najizgledniji put kojim se “rešava tajvansko pitanje” uz najniži trošak i najmanji rizik od otvorenog rata.