Анализа
Ко ће први попустити око Ормуског мореуза? Постоје три опције, а свака је гора од претходне
У најмрачнијим данима Кубанске ракетне кризе, председник Џон Ф. Кенеди приватно се питао ко ће први попустити. Вашингтон и Москва данима су били у игри живаца, свака страна уверена да су време и притисак на њеној страни, али и опрезна да би попуштање могло донети још већу опасност. Иста логика сада се надвила над Ормуским мореузом, пише CNN.
Иран је практично затворио мореуз за нормалан комерцијални саобраћај, прогласивши да бродови морају пролазити кроз његове воде и плаћати транзитну накнаду. Сједињене Државе су заузврат блокирале иранске луке, поручивши Техерану да ако свет не може користити мореуз као раније, онда га не може ни Иран.
Резултат је пат-позиција без јасне излазне стратегије и са низом опција од којих је свака гора од претходне.
Прва опција: Одлука о чврстом ставу
Најизгледнији исход је да обе стране остану при својим ставовима, верујући да је време на њиховој страни.
Ирански лидери приказују се спремнима да гурну земљу на ивицу економског слома ако је то потребно за опстанак револуционарног система. У томе има истине. Они су идеолози посвећени протеривању америчког утицаја са Блиског истока и супротстављању Израелу, а многи су лично преживели и горе ситуације, укључујући брутални иранско-ирачки рат осамдесетих година.
Но, и најотпорнији системи имају тачку пуцања, а блокада иранских лука временом ће постајати све тежа. Чак и пре ове кризе, Иран се борио са инфлацијом од око 60 одсто и историјском економском кризом. Због тих услова Иранци су раније ове године изашли на улице, а режим је протесте на крају угушио силом. Ниједан од тих проблема није нестао.
Председник Доналд Трумп такође показује спремност на чврст став, говорећи како не осећа "никакав притисак" због ситуације. У праву је да је америчка економија отпорна, а као највећи светски произвођач нафте, САД је изолованији од шокова блискоисточних криза него у прошлим деценијама.
Ипак, енергија се продаје на глобалном тржишту. Будући да је око 20 одсто светских залиха нафте, које су некада пролазиле мореузом, сада поремећено или преусмерено, притисак на светску економију временом ће такође расти и на крају стићи до америчких обала.
Техеран верује да Доналд Трумп неће моћи неограничено да издржи тај притисак, посебно уочи предстојећих избора. Зато обе стране верују да ће она друга прва попустити, што значи да можда неће попустити ниједна.
Друга опција: Могућност дипломатског попуштања
Дипломатски искорак ретко се постиже надгласавањем саговорника. Искораци захтевају компромисе, а компромиси уступке. Тренутно се чини да ни Иран ни САД нису спремни на њих. Обе стране усмерене су на сламање воље оне друге, уместо на постизање договора.
За Иран то значи одбијање одустајања од свог права на суверенитет над мореузом и захтева да комерцијални саобраћај пролази кроз водене путеве под иранском контролом и плаћа транзитну накнаду. Техеран је испаљивао пројектиле и слао дронове на бродове који се нису прилагодили тој новој реалности.
Тврдња о контроли над међународним мореузом крши дугогодишња начела слободе пловидбе. САД би могао да предводи стварање међународне дипломатске и војне коалиције како би се супротставио иранским тврдњама, али Вашингтон то за сада није учинио, а Иран је показао и способност и спремност да спроведе своје захтеве.
САД би на крају могао да попусти у начелу како би ублажио притисак на светску економију. Доналд Трумп је раније наговестио да мореуз није кључан за америчке интересе, али би такав уступак променио однос снага у региону у корист Ирана и отворио озбиљна питања о будућој стабилности других међународних пловних путева, укључујући Тајвански мореуз, који Пекинг све више сматра својом сувереном територијом.
Трећа опција: Опција војног решења
САД би могао да закључи да је слобода пловидбе мореузом темељни интерес о којем се не преговара и да војно делује како би је у потпуности осигурао. Историјски гледано, слободан проток трговине кључним воденим путевима био је основно начело америчке моћи.
Међутим, дуготрајна операција поновног отварања или гарантовања поморског приступа вероватно би била скупа и дуготрајна, чак и у најбољем сценарију.
Недавни напори у Црвеном мору показали су колико је то изазовно. Чак су и успешне поморске коалиције биле ефикасније у обарању пројектила и дронова него у враћању поверења комерцијалних бродарских компанија.
Извор: Србија Danas/Index.hr