Кроз степу и градове до топлине руске душе: Краснодар као спона историје, вере и човечности (ФОТО ГАЛЕРИЈА)

На обали реке Кубан, у близини града Краснодара, дружио сам се управо са таквим риболовцима. Град се протегао дуж највеће реке Кавказа, дуге око деветсто километара, а уз обе обале начичкаше се риболовци скоро целом њеном дужином.

- Реку не можеш разумети ако не знаш како настаје - рече ми искусни риболовац којег сам срео у близини једног моста. Стао сам да се распитам о улову и, можда, обезбедим доручак… Сунце се још није сасвим показало на небеском своду а он већ припрема
мамце и удице. Кубан чине две реке које долазе право са обронака планине Елбрус, највишег врха Европе. Ова вода је само пре неколико сати, тврди риболовац, била ледник или снег на кавкаским висовима! Стручњаци тврде да је педесет одсто воде у овој реци тако настало. Успут, хрлећи ка Краснодару, Кубан сваким километром нараста од благородне кише и подземних вода. Ту је настањено чак шездесет пет врста рибе. Риболовац се машио удице и поставио мамац за балавца, рибу од петнаестак центиметара, обично тешку до четиристо грама у другим водама. Када упитах зашто лови таку ситну рибу, насмеја ми се: "Ово је руска река, пријатељу! Није исто
ни за човека где живи, камоли за рибу!"  Наиме, на овој реци је уловљен балавац тежак невероватних шеснаест килограма. Он лично
уловио је једног од дванаест… Забацио је тек један од неколико штапова. Замолих га да се и ја опробам у пецању; ко зна каква чудовишта скривају ове воде, можда уловим пристојан ручак.

Највише гризу кркуша, скобаљ и клен, објашњава, дајући ми да забацим штап. Ако сам гладан, верује да нећу дуго чекати: одмах ће да запали логорску ватру, да заједно доручкујемо. Тако и би. Балавац од нека два-три килограма ускоро се нашао на нашој ватрици. „Пшиз“ – тако Кубан зову локални Черкези, каже риболовац, а то значи – Књаз река. Улаз у Краснодар води преко Кубана. Одмах постаје јасно да је велика, моћна река, разбашкарена као џин који се одмара – домаћин овога краја.

Име овог града заправо је Јекатеринодар (Катаринин Дар). Основали су га Козаци 12. јануара 1794. године, на земљишту које су добили на поклон од царице Катарине Велике. Комунисти су његово лепо име прекрстили у Краснодар (Црвени Дар). Славни Григорије Александрович, кнез Потемкин, руски војсковођа, у овом крају је стекао светску славу: када је царица Катарина Велика, с којом је био у љубавној вези, 1787. године пролазила поред новооснованих насеља по степама јужне Русије, заправо је видела вештачка села, лажне куће са сељацима, пастирима и стадима. Те кулисе кнеза Потемкина биле су лажна слика процвата и напретка управо овог краја под његовом управом.

Краснодар је у међувремену претекао и најсмелију Потемкинову машту. То је данас град широких булевара, саобраћајних гужви, али и огромних музеја, паркова, споменика… Ту је мноштво здања са европским фасадама касног деветнаестог века, тако да неки делови града подсећају на Фиренцу и Праг. Лењин и даље доминира главним тргом, гледајући у чуду читав свет приватних радњи, модерних
тржних центара и гигантских супермаркета. Краснодар је као створен за покретање приватног бизниса. Само у индустријском делу града послује више од сто педесет малих и великих предузећа.

Реконструисани су споменици из старих времена, па у градском парку огромна Тријумфална капија, саграђена поводом доласка императора Александра ИИИ, делује као да је тек подигнута. На пространом Позоришном тргу убрзо по мом доласку отворене су највеће
фонтане у Европи.

Краснодар је чвориште северног Кавказа; ту се укрштају многи путеви, копнени и ваздушни, туристички и трговински. И док Адигеја никоме није успут, Краснодару, који се налази тачно на половини пута од екватора до Северног пола, судбина је доделила важну улогу раскрснице Кавказа.

Након смрзавања у дугим и хладним адигејским ноћима, у Краснодар сам стигао исцрпљен, у одрпаној одећи и обући давно разваљеној планинским камењем. Паркирао сам се у близини храма посвећеног Светом цару Николају II Романову. Страдални Романови у Русији су тек пре нешто више од деценије проглашени за светитеље, мада је прва иницијатива за то покренута у Србији још двадесетих година прошлог века. Сада се у свим руским храмовима могу наћи иконе царске породице. Храм је већ био затворен, па сам се примакао огради да прочитам када ће бити следећа служба. Нисам ни приметио да около шета свештеник, одлутао у своје
мисли, пребирајући зрна бројанице. Чим ме је спазио, пришао ми је, и на моје питање када се отвара црква, одговорио питањем: „Одакле сте?“

Кад је чуо да сам из Србије, његови бркови и брада раширише се у осмех, а руке у загрљај. "Брате Србине!" – ускликнуо је и загрлио ме искрено, братски и очински. „За тебе је наш храм увек отворен!“

Рекао је старој монахињи, која чува кључеве храма, да ми отвори све двери и угости ме као брата. Док сам палио свеће, спремили су ми пуну кесу поклона, а онда је уследила вечера са молитвом и благословом. Потом смо водили изузетно занимљив разговор о духовним темама.

Туристе у Краснодару одушевљавају музеји, паркови, па чак и овећи Лењин и још покоји симбол Совјетског Савеза, помешан са новим временом. Мене је пак заувек опчинила топлина руске душе и љубав према људима са наших простора. Тако ми је једна бака, радница у
Музеју, чувши да сам из Србије, показала и изложбе за које нисам платио улаз, ризикујући строгу казну; поклонила ми је свој ручак, а једва сам успео да је убедим да ми није потребна зимска јакна њеног мужа…

У главном Музеју Краснодарске провинције имао сам озбиљан проблем: улазница за све огранке Музеја била је прескупа, као и књиге које сам хтео да купим…

Чувши да је ту гост из Србије, примио ме је лично директор Музеја, Андреј Григорјевич Јерјоменко. Загрлио ме је срдачно; зна он врло добро колико су скупа путовања, и колико је важно то што пишем. После само неколико речи, наредио је да ми сва врата његове инстутиције
отворе, и да, пошто журим, уколико не стигнем све да погледам до краја радног времена, радници остану дуже на послу, или ујутру да поране. Најлепши градови на свету нису они са важним споменицима културе. Широка душа много више значи од широких булевара.

У Краснодару су Кубански Козаци прогласили Кубанску Народну Републику, после убиства царске породице. Та држава „белих“, окорелих противника комунизма, трајала је свега две године, али њена традиција још живи.

У центру града и данас се на разним свечаностима могу видети мушкарци у козачким униформама – црвено-црним капутима, са огромним шубарама и реденицима на грудима. Тако сам се, чекајући у реду за концерт, нашао окружен људима који су сви носили козачку одећу. Осећао сам се као да сам уместо у ред, упао у времеплов.

На Дан Козака стигао сам и у Атаман, село недалеко од Краснодара. То је огроман музеј на отвореном, са стотинама реконструисаних старих кућа поређаних у велико асеље. Представљен је сваки детаљ козачког живота. Ту су поља сунцокрета и ветрењаче, у
домовима – трпезарије, иконе, дечје собе… Куће ковача, рибара, бербера и других мајстора старих заната… Дочарани су и старински обичаји: свадбе и сахране. Ту је чак и школа какву су некад похађали Козачићи.

Власници кућа продају своје сувенире, козачку храну, чајеве… Када весеље почне, нема му краја: тада се у козачко коло радо прима сваки путник намерник.

Завршила се још једна посета братској Русији. Увек када сам на руским границама чини ми секао да прелазим праг свог дома. Широку душу и братски загрљај понео сам са собом као најдражи поклон и светињу.

Аутор: Виктор Лазић