Kroz stepu i gradove do topline ruske duše: Krasnodar kao spona istorije, vere i čovečnosti (FOTO GALERIJA)

Na obali reke Kuban, u blizini grada Krasnodara, družio sam se upravo sa takvim ribolovcima. Grad se protegao duž najveće reke Kavkaza, duge oko devetsto kilometara, a uz obe obale načičkaše se ribolovci skoro celom njenom dužinom.

- Reku ne možeš razumeti ako ne znaš kako nastaje - reče mi iskusni ribolovac kojeg sam sreo u blizini jednog mosta. Stao sam da se raspitam o ulovu i, možda, obezbedim doručak… Sunce se još nije sasvim pokazalo na nebeskom svodu a on već priprema
mamce i udice. Kuban čine dve reke koje dolaze pravo sa obronaka planine Elbrus, najvišeg vrha Evrope. Ova voda je samo pre nekoliko sati, tvrdi ribolovac, bila lednik ili sneg na kavkaskim visovima! Stručnjaci tvrde da je pedeset odsto vode u ovoj reci tako nastalo. Usput, hrleći ka Krasnodaru, Kuban svakim kilometrom narasta od blagorodne kiše i podzemnih voda. Tu je nastanjeno čak šezdeset pet vrsta ribe. Ribolovac se mašio udice i postavio mamac za balavca, ribu od petnaestak centimetara, obično tešku do četiristo grama u drugim vodama. Kada upitah zašto lovi taku sitnu ribu, nasmeja mi se: "Ovo je ruska reka, prijatelju! Nije isto
ni za čoveka gde živi, kamoli za ribu!"  Naime, na ovoj reci je ulovljen balavac težak neverovatnih šesnaest kilograma. On lično
ulovio je jednog od dvanaest… Zabacio je tek jedan od nekoliko štapova. Zamolih ga da se i ja oprobam u pecanju; ko zna kakva čudovišta skrivaju ove vode, možda ulovim pristojan ručak.

Najviše grizu krkuša, skobalj i klen, objašnjava, dajući mi da zabacim štap. Ako sam gladan, veruje da neću dugo čekati: odmah će da zapali logorsku vatru, da zajedno doručkujemo. Tako i bi. Balavac od neka dva-tri kilograma uskoro se našao na našoj vatrici. „Pšiz“ – tako Kuban zovu lokalni Čerkezi, kaže ribolovac, a to znači – Knjaz reka. Ulaz u Krasnodar vodi preko Kubana. Odmah postaje jasno da je velika, moćna reka, razbaškarena kao džin koji se odmara – domaćin ovoga kraja.

Ime ovog grada zapravo je Jekaterinodar (Katarinin Dar). Osnovali su ga Kozaci 12. januara 1794. godine, na zemljištu koje su dobili na poklon od carice Katarine Velike. Komunisti su njegovo lepo ime prekrstili u Krasnodar (Crveni Dar). Slavni Grigorije Aleksandrovič, knez Potemkin, ruski vojskovođa, u ovom kraju je stekao svetsku slavu: kada je carica Katarina Velika, s kojom je bio u ljubavnoj vezi, 1787. godine prolazila pored novoosnovanih naselja po stepama južne Rusije, zapravo je videla veštačka sela, lažne kuće sa seljacima, pastirima i stadima. Te kulise kneza Potemkina bile su lažna slika procvata i napretka upravo ovog kraja pod njegovom upravom.

Krasnodar je u međuvremenu pretekao i najsmeliju Potemkinovu maštu. To je danas grad širokih bulevara, saobraćajnih gužvi, ali i ogromnih muzeja, parkova, spomenika… Tu je mnoštvo zdanja sa evropskim fasadama kasnog devetnaestog veka, tako da neki delovi grada podsećaju na Firencu i Prag. Lenjin i dalje dominira glavnim trgom, gledajući u čudu čitav svet privatnih radnji, modernih
tržnih centara i gigantskih supermarketa. Krasnodar je kao stvoren za pokretanje privatnog biznisa. Samo u industrijskom delu grada posluje više od sto pedeset malih i velikih preduzeća.

Rekonstruisani su spomenici iz starih vremena, pa u gradskom parku ogromna Trijumfalna kapija, sagrađena povodom dolaska imperatora Aleksandra III, deluje kao da je tek podignuta. Na prostranom Pozorišnom trgu ubrzo po mom dolasku otvorene su najveće
fontane u Evropi.

Krasnodar je čvorište severnog Kavkaza; tu se ukrštaju mnogi putevi, kopneni i vazdušni, turistički i trgovinski. I dok Adigeja nikome nije usput, Krasnodaru, koji se nalazi tačno na polovini puta od ekvatora do Severnog pola, sudbina je dodelila važnu ulogu raskrsnice Kavkaza.

Nakon smrzavanja u dugim i hladnim adigejskim noćima, u Krasnodar sam stigao iscrpljen, u odrpanoj odeći i obući davno razvaljenoj planinskim kamenjem. Parkirao sam se u blizini hrama posvećenog Svetom caru Nikolaju II Romanovu. Stradalni Romanovi u Rusiji su tek pre nešto više od decenije proglašeni za svetitelje, mada je prva inicijativa za to pokrenuta u Srbiji još dvadesetih godina prošlog veka. Sada se u svim ruskim hramovima mogu naći ikone carske porodice. Hram je već bio zatvoren, pa sam se primakao ogradi da pročitam kada će biti sledeća služba. Nisam ni primetio da okolo šeta sveštenik, odlutao u svoje
misli, prebirajući zrna brojanice. Čim me je spazio, prišao mi je, i na moje pitanje kada se otvara crkva, odgovorio pitanjem: „Odakle ste?“

Kad je čuo da sam iz Srbije, njegovi brkovi i brada raširiše se u osmeh, a ruke u zagrljaj. "Brate Srbine!" – uskliknuo je i zagrlio me iskreno, bratski i očinski. „Za tebe je naš hram uvek otvoren!“

Rekao je staroj monahinji, koja čuva ključeve hrama, da mi otvori sve dveri i ugosti me kao brata. Dok sam palio sveće, spremili su mi punu kesu poklona, a onda je usledila večera sa molitvom i blagoslovom. Potom smo vodili izuzetno zanimljiv razgovor o duhovnim temama.

Turiste u Krasnodaru oduševljavaju muzeji, parkovi, pa čak i oveći Lenjin i još pokoji simbol Sovjetskog Saveza, pomešan sa novim vremenom. Mene je pak zauvek opčinila toplina ruske duše i ljubav prema ljudima sa naših prostora. Tako mi je jedna baka, radnica u
Muzeju, čuvši da sam iz Srbije, pokazala i izložbe za koje nisam platio ulaz, rizikujući strogu kaznu; poklonila mi je svoj ručak, a jedva sam uspeo da je ubedim da mi nije potrebna zimska jakna njenog muža…

U glavnom Muzeju Krasnodarske provincije imao sam ozbiljan problem: ulaznica za sve ogranke Muzeja bila je preskupa, kao i knjige koje sam hteo da kupim…

Čuvši da je tu gost iz Srbije, primio me je lično direktor Muzeja, Andrej Grigorjevič Jerjomenko. Zagrlio me je srdačno; zna on vrlo dobro koliko su skupa putovanja, i koliko je važno to što pišem. Posle samo nekoliko reči, naredio je da mi sva vrata njegove instuticije
otvore, i da, pošto žurim, ukoliko ne stignem sve da pogledam do kraja radnog vremena, radnici ostanu duže na poslu, ili ujutru da porane. Najlepši gradovi na svetu nisu oni sa važnim spomenicima kulture. Široka duša mnogo više znači od širokih bulevara.

U Krasnodaru su Kubanski Kozaci proglasili Kubansku Narodnu Republiku, posle ubistva carske porodice. Ta država „belih“, okorelih protivnika komunizma, trajala je svega dve godine, ali njena tradicija još živi.

U centru grada i danas se na raznim svečanostima mogu videti muškarci u kozačkim uniformama – crveno-crnim kaputima, sa ogromnim šubarama i redenicima na grudima. Tako sam se, čekajući u redu za koncert, našao okružen ljudima koji su svi nosili kozačku odeću. Osećao sam se kao da sam umesto u red, upao u vremeplov.

Na Dan Kozaka stigao sam i u Ataman, selo nedaleko od Krasnodara. To je ogroman muzej na otvorenom, sa stotinama rekonstruisanih starih kuća poređanih u veliko aselje. Predstavljen je svaki detalj kozačkog života. Tu su polja suncokreta i vetrenjače, u
domovima – trpezarije, ikone, dečje sobe… Kuće kovača, ribara, berbera i drugih majstora starih zanata… Dočarani su i starinski običaji: svadbe i sahrane. Tu je čak i škola kakvu su nekad pohađali Kozačići.

Vlasnici kuća prodaju svoje suvenire, kozačku hranu, čajeve… Kada veselje počne, nema mu kraja: tada se u kozačko kolo rado prima svaki putnik namernik.

Završila se još jedna poseta bratskoj Rusiji. Uvek kada sam na ruskim granicama čini mi sekao da prelazim prag svog doma. Široku dušu i bratski zagrljaj poneo sam sa sobom kao najdraži poklon i svetinju.

Autor: Viktor Lazić