Мрачна веза универзитета и насиља: Ко стоји иза мрака у Берлину?

У јавност је испливао податак који баца ново светло на порекло тог насиља. Један од главних идеолога екстремистичких група „Вулкан“, физичар Гвидо Арнолд, мирно предаје на државној високошколској установи и за то прима плату из буџета. Човек чије идеје инспиришу саботаже, паљење каблова и нападе на далеководе, налази се на платном списку државе коју његови следбеници желе да парализују.

Арнолд се у безбедносним круговима описује као кључни „даваоц појмова“, односно идеолог, за групе које су преузеле одговорност за паљење каблова на далеководу у берлинском насељу Лихтерфелде. Тај напад изазвао је вишедневни нестанак струје у великим деловима престонице, остављајући хиљаде домаћинстава без грејања и основних услова за живот. Исте групе, познате као „Вулкангрупе“, већ годинама спроводе саботаже на гасоводима, железничким пругама и индустријским постројењима. Безбедносне службе их класификују као анархистичко-левичарске терористе.

Упркос томе, Арнолд није у бекству, нити се против њега води јавно позната истрага. Свакодневно улази у учионице Високе школе за медије у Келну, где држи семинаре о „вештачкој интелигенцији, рату и алгоритамском насиљу“. Тематски оквир његових предавања готово да се поклапа са тезама које износи у својим радикалним текстовима, напад на такозвани „империјални начин живота“, позиви на рушење капиталистичке инфраструктуре и оправдавање насиља као легитимног облика „отпора“.

Безбедносни стручњаци упозоравају да овде није реч о изолованом случају. Милиони евра из државних и градских фондова већ годинама се сливају у организације и колективе повезане са истим идеолошким круговима, попут такозваног Чапулџу колектива. Универзитети, уместо да буду места знања и одговорности, постају расадници радикализма, док се насиље које из њих проистиче касније представља као „спонтани бунт“.

Након великог нестанка струје у Берлину у јануару 2026. године, истраге су подигнуте на савезни ниво. Ипак, готово нико не говори о одговорности академских и културних елита које деценијама легитимишу и нормализују овакве идеје. Док обични грађани трпе последице – седе у хладним становима и без струје, они који су идејно обликовали насиље раде у сигурним канцеларијама, заштићени титулама и државним платама.

Оваква пракса разоткрива дубоки раскол у систему. С једне стране, држава строго кажњава свакодневне прекршаје грађана, са друге, затвара очи пред идеолозима који подстичу саботаже од којих страда цела заједница. Насиље се тако не само толерише, већ индиректно и финансира.

Поглед редакције портала Српски Угао

Ово није питање академске слободе, већ отворене моралне и институционалне капитулације. Када јавне установе финансирају и легитимишу људе чије идеје подстичу разарање заједнице, држава престаје да буде заштитник грађана и постаје саучесник у хаосу. Није нормално да се позиви на саботажу скривају иза катедри, нити да се насиље релативизује теоријским фразама. Таква пракса разара поверење, подрива безбедност и показује дубоку кризу вредности. Систем који не уме, или не жели да повуче јасну црвену линију, сноси одговорност за последице. Ово није грешка у процени, ово је свесно одрицање од одговорности.

Пише: Стефан Стојановић

Извор: Српски угао