Најбогатији град је остао без воде: Шта се дешава када славине пресуше?

Устанеш и одеш до купатила, а да се окупаш не можеш. Покушаш туш, али из славине ништа не излази. Хоћеш чашу воде, али ни кап не потече. Дан се одвија без основних ствари: нема прања руку, нема купања бебе, ни чаја ни кафе, судови и веш остају неопрани. Прљавштина се нагомилава, живци пуцају.

Компанија за воду шаље поруку: „Жао нам је; радимо на успостављању снабдевања; ускоро би све требало да буде нормално.“ Хоћеш да им верујеш, али што чешће то понављају, то звучи као бесмислена музичка пауза док чекаш. Следећи дан опет нема воде, ни дан после, ни дан након тога. Свако јутро доноси исто стезање у грудима: шта ће се данас десити? Канте и флаше не уклањају осећај прљавштине и непријатног мириса, нити те ослобађају од осећаја последица на породици, пријатељима и комшијама. Ниси више особа за коју си мислио да јеси, и ништа не делује нормално.

За неке од вас који ово читате, статистика сугерише да вам се горе описано већ догодило, и то недавно. За друге, модели показују да би то ускоро могао бити ваш свакодневни проблем.

Прошле недеље, Тунбридге Wells је данима остао без текуће воде, по други пут овог зимског периода. Током ове деценије, град је имао низ прекида у снабдевању, или како South Еаст Water воли да их назове – “проблеме са отпорности система”. Искуства која смо описали поделили су и локални становници, укључујући једну жену која ми је показала део разговора са WhatsApp групе њене улице. У тим напорима комшија да помогну једни другима, посебно се примећује колико брзо пропадају друштвене норме.

Школе и амбуланте су приморане да затворе врата, дечји рођендани се отказују. WhatsApp разговори готово дрхте од напетости: једна станица за пуњење флаша отворена је у овом паркингу, главна улица ка другој је потпуно закрчена, док је трећа остала без воде. Тесцо је остао poMixCollage-22-Jan-2026-06-14-PM-2298.jpgtpuno празан. Старији рођак који не може да носи тешке пакете флаша остави их на свом прагу, само да би их следећег јутра затекао украдене. Готово нико не излази напоље, а главна улица постаје пуста.

Један од најбогатијих градова у једној од најбогатијих држава у људској историји показује нам да чак ни раскошно приватно богатство не може надокнадити стварне облике јавног недостатка. Ипак, много извештаја о Тунбридге Wellsu и Еаст Гринстеаду прошле недеље третирало је њихову сушу као мало локално лоше време. Управо тако британски естаблишмент воли да третира катастрофе које су сами створили – било да је реч о незапослености или криминалу – као тужне вести из периферних места. Али, како примјећује Мике Мартин, посланик за Тунбридге Wells: „South Еаст Water може бити најгора од свих водоопскрбних компанија, али Thames Water је друга – и опслужује милионе људи. Недостатак воде ускоро ће погодити и друге делове Енглеске.“

То се већ дешава. 2018. године, „звер са истока“ је довела до тога да је 200.000 домаћинстава остало без воде. 2023. делови Surreya су имали прекид, а 2024. хиљаде домаћинстава у и око града Brixham у Девону морале су да прокувавају воду јер је кроз пукнуте цеви ушла опасна паразитска контаминација.

Тема је овде недостатак улагања, без обзира на катастрофалне последице. Главни водовод у Лондону је „на последњим ногама“, рекао је Јон Cunliffe, председник Индепендент Water Commission, прошлог лета приликом објављивања прегледа водоопскрбне индустрије за владу. Сам један озбиљан квар у овом 60 година старом постројењу, које управља Thames Water, могао би оставити милионе Лондонаца без воде, присилити на масовне евакуације и стављање војске у приправност, пише Финанциал Тимес.

Познато је колико је приватизована индустрија воде уништила наше реке и водне ресурсе. „Не можеш два пута стати у исту реку“, рекао је Хераклит, али га еколози надмашују – саветују да, знате шта, можда не желите да станете ни у једну реку у Енглеској.

Много мање се пише о перспективи да делови земље потпуно остану без воде, али владини званичници и министри признају да је то пред вратима, посебно за Лондон и источну Енглеску. Може се додати и одговорност климатских промена и ширења градских насеља, али више од 30 година вођења индустрије воде у сврху прекомерне добити оставило нас је озбиљно рањивима.

Кеир Стармер сања о статусу супервелесиле у АИ, док наши медији стално скрећу пажњу са озбиљних питања и нуде вести о Бекамовима помешане са 24/7 Трумпом. Ипак, Велика Британија се клацка ка будућности која, када се боље размисли, изгледа и алармантно и невероватно: земља позната по киши наметнула себи сушу.

Ту се отвара огроман проблем у нашој политици. Десница нам је дала приватизацију водне индустрије. Маргарет Thatcher је обећала да ће то донети улагања и ставити националну имовину у руке малих акционара. Оно што се догодило је да су наши најважнији јавни ресурси поверени хедге фондовима и приватним инвеститорима у другим земљама, који су извлачили сваку могућу добит, готово ништа не враћајући назад.

Резултат је индустрија која се готово утапа у сопственом дугу, често зависна од кредита по високим каматама (исто важи за мале фирме попут South Еаст Water и гиганте као Thames Water). Деца Thatcher сада тврде да је главни проблем бирократски систем који више брине о шишмишима и даждевњацима него о критичној инфраструктури. Тужно је што су убедили министре, чији је белу књигу о води ове недеље био патетичан покушај ребрандовања регулатора, и ништа више.

Левичари желе да врате воду из руку „грифона“ у јавно власништво, и на то имају јак аргумент и огромну подршку бирача. Ипак, остаје питање како пронаћи милијарде. То је обрађено у важној новој књизи Murky Water: Challenging ан Унсустаинабле System.

Група академика и истраживача у књизи истиче да наш водни систем неће добити додатне милијарде од „зомби компанија“ које се баве финансијским триковима, а не правим инжењерингом. На крају, новац ће доћи од нас кроз рачуне за воду, баш као што ће корисници Thames Water-a плаћати додатно за суперканал деценијама. Али, да би улагања била озбиљна, начин наплате воде мора да се промени. Уместо садашњег система, који, попут омраженог пореза по глави, превише узима од сиромашних а премало од богатих, аутори заговарају прогресивније рачуне који одражавају могућност плаћања.

Ни Стармер, ни Кеми Badenoch, ни Нигел Фараге неће прихватити ове предлоге, али велике политичке партије деценијама избегавају кључна питања. Ипак, Murky Water је снажан изазов Westminsteru који слуша бираче како се жале да ништа не функционише, а све што траже је више стрпљења, док се ништа не мења.

Србија Данас/ Гуардиан