Najbogatiji grad je ostao bez vode: Šta se dešava kada slavine presuše?

Ustaneš i odeš do kupatila, a da se okupaš ne možeš. Pokušaš tuš, ali iz slavine ništa ne izlazi. Hoćeš čašu vode, ali ni kap ne poteče. Dan se odvija bez osnovnih stvari: nema pranja ruku, nema kupanja bebe, ni čaja ni kafe, sudovi i veš ostaju neoprani. Prljavština se nagomilava, živci pucaju.

Kompanija za vodu šalje poruku: „Žao nam je; radimo na uspostavljanju snabdevanja; uskoro bi sve trebalo da bude normalno.“ Hoćeš da im veruješ, ali što češće to ponavljaju, to zvuči kao besmislena muzička pauza dok čekaš. Sledeći dan opet nema vode, ni dan posle, ni dan nakon toga. Svako jutro donosi isto stezanje u grudima: šta će se danas desiti? Kante i flaše ne uklanjaju osećaj prljavštine i neprijatnog mirisa, niti te oslobađaju od osećaja posledica na porodici, prijateljima i komšijama. Nisi više osoba za koju si mislio da jesi, i ništa ne deluje normalno.

Za neke od vas koji ovo čitate, statistika sugeriše da vam se gore opisano već dogodilo, i to nedavno. Za druge, modeli pokazuju da bi to uskoro mogao biti vaš svakodnevni problem.

Prošle nedelje, Tunbridge Wells je danima ostao bez tekuće vode, po drugi put ovog zimskog perioda. Tokom ove decenije, grad je imao niz prekida u snabdevanju, ili kako South East Water voli da ih nazove – “probleme sa otpornosti sistema”. Iskustva koja smo opisali podelili su i lokalni stanovnici, uključujući jednu ženu koja mi je pokazala deo razgovora sa WhatsApp grupe njene ulice. U tim naporima komšija da pomognu jedni drugima, posebno se primećuje koliko brzo propadaju društvene norme.

Škole i ambulante su primorane da zatvore vrata, dečji rođendani se otkazuju. WhatsApp razgovori gotovo drhte od napetosti: jedna stanica za punjenje flaša otvorena je u ovom parkingu, glavna ulica ka drugoj je potpuno zakrčena, dok je treća ostala bez vode. Tesco je ostao poMixCollage-22-Jan-2026-06-14-PM-2298.jpgtpuno prazan. Stariji rođak koji ne može da nosi teške pakete flaša ostavi ih na svom pragu, samo da bi ih sledećeg jutra zatekao ukradene. Gotovo niko ne izlazi napolje, a glavna ulica postaje pusta.

Jedan od najbogatijih gradova u jednoj od najbogatijih država u ljudskoj istoriji pokazuje nam da čak ni raskošno privatno bogatstvo ne može nadoknaditi stvarne oblike javnog nedostatka. Ipak, mnogo izveštaja o Tunbridge Wellsu i East Grinsteadu prošle nedelje tretiralo je njihovu sušu kao malo lokalno loše vreme. Upravo tako britanski establišment voli da tretira katastrofe koje su sami stvorili – bilo da je reč o nezaposlenosti ili kriminalu – kao tužne vesti iz perifernih mesta. Ali, kako primjećuje Mike Martin, poslanik za Tunbridge Wells: „South East Water može biti najgora od svih vodoopskrbnih kompanija, ali Thames Water je druga – i opslužuje milione ljudi. Nedostatak vode uskoro će pogoditi i druge delove Engleske.“

To se već dešava. 2018. godine, „zver sa istoka“ je dovela do toga da je 200.000 domaćinstava ostalo bez vode. 2023. delovi Surreya su imali prekid, a 2024. hiljade domaćinstava u i oko grada Brixham u Devonu morale su da prokuvavaju vodu jer je kroz puknute cevi ušla opasna parazitska kontaminacija.

Tema je ovde nedostatak ulaganja, bez obzira na katastrofalne posledice. Glavni vodovod u Londonu je „na poslednjim nogama“, rekao je Jon Cunliffe, predsednik Independent Water Commission, prošlog leta prilikom objavljivanja pregleda vodoopskrbne industrije za vladu. Sam jedan ozbiljan kvar u ovom 60 godina starom postrojenju, koje upravlja Thames Water, mogao bi ostaviti milione Londonaca bez vode, prisiliti na masovne evakuacije i stavljanje vojske u pripravnost, piše Financial Times.

Poznato je koliko je privatizovana industrija vode uništila naše reke i vodne resurse. „Ne možeš dva puta stati u istu reku“, rekao je Heraklit, ali ga ekolozi nadmašuju – savetuju da, znate šta, možda ne želite da stanete ni u jednu reku u Engleskoj.

Mnogo manje se piše o perspektivi da delovi zemlje potpuno ostanu bez vode, ali vladini zvaničnici i ministri priznaju da je to pred vratima, posebno za London i istočnu Englesku. Može se dodati i odgovornost klimatskih promena i širenja gradskih naselja, ali više od 30 godina vođenja industrije vode u svrhu prekomerne dobiti ostavilo nas je ozbiljno ranjivima.

Keir Starmer sanja o statusu supervelesile u AI, dok naši mediji stalno skreću pažnju sa ozbiljnih pitanja i nude vesti o Bekamovima pomešane sa 24/7 Trumpom. Ipak, Velika Britanija se klacka ka budućnosti koja, kada se bolje razmisli, izgleda i alarmantno i neverovatno: zemlja poznata po kiši nametnula sebi sušu.

Tu se otvara ogroman problem u našoj politici. Desnica nam je dala privatizaciju vodne industrije. Margaret Thatcher je obećala da će to doneti ulaganja i staviti nacionalnu imovinu u ruke malih akcionara. Ono što se dogodilo je da su naši najvažniji javni resursi povereni hedge fondovima i privatnim investitorima u drugim zemljama, koji su izvlačili svaku moguću dobit, gotovo ništa ne vraćajući nazad.

Rezultat je industrija koja se gotovo utapa u sopstvenom dugu, često zavisna od kredita po visokim kamatama (isto važi za male firme poput South East Water i gigante kao Thames Water). Deca Thatcher sada tvrde da je glavni problem birokratski sistem koji više brine o šišmišima i daždevnjacima nego o kritičnoj infrastrukturi. Tužno je što su ubedili ministre, čiji je belu knjigu o vodi ove nedelje bio patetičan pokušaj rebrandovanja regulatora, i ništa više.

Levičari žele da vrate vodu iz ruku „grifona“ u javno vlasništvo, i na to imaju jak argument i ogromnu podršku birača. Ipak, ostaje pitanje kako pronaći milijarde. To je obrađeno u važnoj novoj knjizi Murky Water: Challenging an Unsustainable System.

Grupa akademika i istraživača u knjizi ističe da naš vodni sistem neće dobiti dodatne milijarde od „zombi kompanija“ koje se bave finansijskim trikovima, a ne pravim inženjeringom. Na kraju, novac će doći od nas kroz račune za vodu, baš kao što će korisnici Thames Water-a plaćati dodatno za superkanal decenijama. Ali, da bi ulaganja bila ozbiljna, način naplate vode mora da se promeni. Umesto sadašnjeg sistema, koji, poput omraženog poreza po glavi, previše uzima od siromašnih a premalo od bogatih, autori zagovaraju progresivnije račune koji odražavaju mogućnost plaćanja.

Ni Starmer, ni Kemi Badenoch, ni Nigel Farage neće prihvatiti ove predloge, ali velike političke partije decenijama izbegavaju ključna pitanja. Ipak, Murky Water je snažan izazov Westminsteru koji sluša birače kako se žale da ništa ne funkcioniše, a sve što traže je više strpljenja, dok se ništa ne menja.

Srbija Danas/ Guardian