Неће чекати да Трамп запуца први: Дубаи и Емирати ће горети као никада до сада - Иран спрема копнени напад на најосетљивије тачке Залива

Равнотежа снага између САД, Израела и Ирана све више се помера ка питању ко може да наметне скупљи облик рата противнику, а ко може да преузме политичку контролу над сопственом ескалацијом са друге стране. Очигледно је да САД врше двоструки притисак на Иран, војно и дипломатски. Представљање "услова за прекид непријатељстава" иде упоредо са гомилањем америчких снага које припремају неку врсту копненог напада.

Међутим, Иран од самог почетка зна да мора да одговори на сваку америчку ескалацију, а не само да се брани, и то је случај и у овом случају. Ако амерички војници продру на иранску територију, било да је то острво Харг, нека мања острва у близини Ормуза или негде унутар иранског копненог подручја, иранске снаге имају план одговора. Штавише, можда овог пута неће ни чекати да Трамп први делује.

Бахреин и Емирати - кандидати за иранску инвазију

Бахреин и УАЕ налазе се на осетљивој тачки у целом систему Залива. Бахреин носи тежину америчког војног присуства и своје близине Ирану, док Емирати комбинују трговину, енергетику, логистику и (веома изражену) политичку сарадњу са Израелом. У време када Техеран тражи одговор који би имао војни, политички и психолошки утицај, ове две тачке природно долазе у први план.

Иранско-шведска аналитичарка Трита Парси (једна од оснивача америчког тинк-тенка "Quincy Институте фор Респонсибле Статецрафт") у дискусији наглашава да се УАЕ појављују као вероватнији кандидат од Кувајта када се говори о земљи која би могла дубље да се упусти у рат. Разлог лежи у поменутој политичкој блискости са Израелом, у оштријем јавном тону према Ирану и у утиску да се руководство Емирата креће ка отворенијој улози у ширем сукобу. Бахреин, с друге стране, остаје природна мета због америчких капацитета (тамо је стационирана америчка 5. флота), географске изложености и унутрашње осетљивости (то је заправо већински шиитска земља на челу са сунитском монархијом).

Јавна дипломатија као завеса

Много тога што је објављено у последња два дана делује као позориште притиска. Максималистичке листе захтева, јавно лицитирање условима и изненадне декларације о приближавању мира или новој инвазији служе домаћој публици, тржиштима и психолошком притиску. Парси нас с правом подсећа да озбиљна дипломатија у таквим кризама тече тише и даље од листа које сви могу сутра да измере и прогласе победу или пораз.

Ова димензија отвара простор за двоструку игру. Техеран јавно одржава оштру реторику, чиме одржава притисак на цене енергената и сигнализира да неће попустити гард. Истовремено, може оставити отворене скривене канале ка преговорима. Вашингтон чини исто из својих разлога - мора да шаље слике силе (због чега се спрема неки "копнени спектакл").

Амерички план

Америчка страна може разматрати ограничену копнену операцију, заузимање појединачних острва, удар на острво Харг или неки други облик демонстрације доминације, али у пракси отварају врата иранском одговору са веома кратке удаљености.

Другим речима, САД могу да "заузму нешто", али задржавање таквог плена захтева много више од првог спектакуларног потеза. Ту почиње слабост Америке. Трамп жели слику победе и способност да прода причу о снази својој бази (и тржиштима).

И неће моћи још дуго да чека. Притисак је на њему да "делује", није битно у ком правцу, али мора да делује. То може бити и нагли крај рата, тржишта ће бити срећна (али је политички готово). То може бити и војна ескалација, али је важно разумети шта "гледаоци" очекују од њега - пре свега, потврду да има предност и да може ускоро да оконча овај рат. Проблем је, наравно, што не може. Кад смо већ код тржишта, зашто она то "награђују"? Зато што су тржишта само феномени који филтрирају информације, а хране се дубоко погрешним анализама које се често граниче са проратном пропагандом (о чему смо писали јуче, видети: Празни снови и анализа тврдњи о америчком ратном успеху).

Острва која би могла да запале Залив

Иза приче о копненим ескалацијама стоје спорна и симболички набијена подручја - од Харга до Абу Мусе и Великог и Малог Тунба. Ова географија изгледа мало на мапи, али носи много већу тежину у политичкој психологији региона.

Емирати сносе највећи терет економског удара

УАЕ представљају једну од најосетљивијих тачака у регионалном поретку, јер комбинују финансије, нафту, ваздушни саобраћај и политичку слику стабилног центра престонице. Стога, ирански напад на Емирате има много шири домет од војног нивоа. Сваки озбиљнији поремећај би покренуо ланац последица које би се осетиле далеко изван Персијског залива.

УАЕ, с друге стране, иду најдаље када је у питању реторика која помиње потенцијално директно учешће на страни америчко-иранске агресије.

Техеран пажљиво прати која од заливских монархија остаје у позадини, а која се креће ка активнијој улози. Напад на УАЕ у таквом контексту имао би и казнену и превентивну функцију. Показао би цену уласка у рат свим осталим актерима у региону.

Бахреин је осетљива тачка за америчко присуство

Бахреин је једно од најважнијих америчких упоришта у Персијском заливу, јер је дом Централне области америчких поморских снага, Пете флоте и заједничких поморских снага коалиције, све базиране у бази за поморску подршку Бахреин у Манами. Одатле, Вашингтон прати и подржава операције у Персијском заливу, Оманском заливу, Црвеном мору и према Ормуском мореузу, подручју које директно утиче на виталне интересе Ирана.

Како би изгледао ирански напад? Највероватнији облик таквог напада био би комбинација ракета, дронова и поморског притиска усмерених на луку, складишта горива, комуникационе тачке и објекте који одржавају ритам америчких поморских операција. Циљ би био да се поремети рад базе, а истовремено покаже да америчко регионално чвориште више нема сигурну позадину.

Други слој таквог сценарија био би притисак на околни морски простор. Бахреин је изложен тачно тамо где је Иран најопаснији, у уским морским коридорима и зони где се поморски транспорт, војна логистика и енергетска безбедност преклапају. Чак и ограничени поремећај око Бахреина имао би ефекат на цео систем Залива јер би одмах поставио питање безбедности пловидбе и способности Пете флоте да неометано одржи контролу. То је разлог зашто је Бахреин веома атрактивна мета за Техеран у логици "одговора на одговор".

Да ли Иран може то да изведе само приближавањем, или би чак дошло до искрцавања, тешко је рећи, али се може претпоставити да ће реакција зависити од америчке акције. На пример, ако се Американци искрцају на Харг, Иранци би могли да покушају да ураде нешто слично у самом Бахреину, иако би то била веома захтевна операција упркос његовој релативној близини (око 200 км од иранске обале).

Јасно је да би иранским снагама било веома тешко да изврше класично искрцавање у Бахреину у смислу довођења великих јединица, успостављања мостобрана и држања територије дуже време, јер би таква операција одмах била изложена америчкој и савезничкој контроли мора и ваздуха, брзом извиђању и снажном контранападу. Међутим, права опасност лежи у другачијем моделу деловања који је много ближи и изводљивији за Иран.

Техеран би могао да покуша ограничено, асиметрично искрцавање користећи мање брзе пловила, рибарске чамце и импровизована средства, уз истовремене ракетне и беспилотне ударе на луку, складишта горива, комуникационе чворишта и објекте повезане са америчким присуством, како би заситио одбрану бројним циљевима и створио неколико паралелних кризних тачака одједном.

У таквом сценарију, циљ не би био освајање Бахреина у класичном војном смислу, већ краткотрајно продирање одбране, убацивање специјалних или паравојних група на осетљиве локације, изазивање хаоса и показивање да америчко регионално упориште није безбедно чак ни у сопственој позадини.

Ако би се овоме додали политички и психолошки притисак кроз дестабилизацију поморског саобраћаја и општа нервоза у Заливу, Иран би могао да постигне управо оно што му је стратешки потребно, а то је да релативно малу операцију претвори у огроман политички и тржишни шок који би гурнуо Вашингтон ка још дубљем и скупљем ангажовању.

У случају већег проблема, Иран може поновити ово са УАЕ.

Трампова слабост лежи у дубини рата

Најважнији елемент целог сценарија лежи у личној и политичкој рачуници Доналда Трампа. Он жели да остане председник који намеће услове, уништава противникове могућности, а затим се појављује као трговац који закључује посао. Такав стил захтева контролу над темпом, ограничене америчке жртве и стални утисак да су трошкови подношљиви. Техеран то веома јасно види.

Зато иранска замка има смисла. Она рачуна на председника који избегава рат на дубоком копну и сцену у којој Блиски исток поново постаје централно питање његове владе. Техеран покушава да створи ситуацију у којој сваки амерички одговор захтева још већи одговор, а сваки нови ниво ангажовања смањује Трампов политички простор за маневар. У овој серији одлука, Бела кућа би лако могла да остане без лаког излаза.

Овде лежи можда најважнија стратешка истина. Сједињене Државе и даље имају огромну војну моћ и могу да задају тешке ударце у многим директним сукобима. Међутим, политичка структура таквог рата даје предност онима који могу да издрже дуготрајни хаос и који сваки тактички успех могу да претворе у стратешки терет за противника. Управо то је оно чему Иран тежи.

Техеран стога поставља замку у којој Америка може да победи на тактичком нивоу, а Трамп да изгуби на политичком. Сваки нови контингент и свако ново повећање цена енергије приближава тренутак када рат почиње да дефинише америчко председништво. Ово је тачка коју Трамп жели да избегне по сваку цену и стога тачка на коју ће Иран највероватније циљати.

Аутор: Ф. Вуковић

Извор: Србија Данас/Адванце