Neće čekati da Tramp zapuca prvi: Dubai i Emirati će goreti kao nikada do sada - Iran sprema kopneni napad na najosetljivije tačke Zaliva

Ravnoteža snaga između SAD, Izraela i Irana sve više se pomera ka pitanju ko može da nametne skuplji oblik rata protivniku, a ko može da preuzme političku kontrolu nad sopstvenom eskalacijom sa druge strane. Očigledno je da SAD vrše dvostruki pritisak na Iran, vojno i diplomatski. Predstavljanje "uslova za prekid neprijateljstava" ide uporedo sa gomilanjem američkih snaga koje pripremaju neku vrstu kopnenog napada.

Međutim, Iran od samog početka zna da mora da odgovori na svaku američku eskalaciju, a ne samo da se brani, i to je slučaj i u ovom slučaju. Ako američki vojnici prodru na iransku teritoriju, bilo da je to ostrvo Harg, neka manja ostrva u blizini Ormuza ili negde unutar iranskog kopnenog područja, iranske snage imaju plan odgovora. Štaviše, možda ovog puta neće ni čekati da Tramp prvi deluje.

Bahrein i Emirati - kandidati za iransku invaziju

Bahrein i UAE nalaze se na osetljivoj tački u celom sistemu Zaliva. Bahrein nosi težinu američkog vojnog prisustva i svoje blizine Iranu, dok Emirati kombinuju trgovinu, energetiku, logistiku i (veoma izraženu) političku saradnju sa Izraelom. U vreme kada Teheran traži odgovor koji bi imao vojni, politički i psihološki uticaj, ove dve tačke prirodno dolaze u prvi plan.

Iransko-švedska analitičarka Trita Parsi (jedna od osnivača američkog tink-tenka "Quincy Institute for Responsible Statecraft") u diskusiji naglašava da se UAE pojavljuju kao verovatniji kandidat od Kuvajta kada se govori o zemlji koja bi mogla dublje da se upusti u rat. Razlog leži u pomenutoj političkoj bliskosti sa Izraelom, u oštrijem javnom tonu prema Iranu i u utisku da se rukovodstvo Emirata kreće ka otvorenijoj ulozi u širem sukobu. Bahrein, s druge strane, ostaje prirodna meta zbog američkih kapaciteta (tamo je stacionirana američka 5. flota), geografske izloženosti i unutrašnje osetljivosti (to je zapravo većinski šiitska zemlja na čelu sa sunitskom monarhijom).

Javna diplomatija kao zavesa

Mnogo toga što je objavljeno u poslednja dva dana deluje kao pozorište pritiska. Maksimalističke liste zahteva, javno licitiranje uslovima i iznenadne deklaracije o približavanju mira ili novoj invaziji služe domaćoj publici, tržištima i psihološkom pritisku. Parsi nas s pravom podseća da ozbiljna diplomatija u takvim krizama teče tiše i dalje od lista koje svi mogu sutra da izmere i proglase pobedu ili poraz.

Ova dimenzija otvara prostor za dvostruku igru. Teheran javno održava oštru retoriku, čime održava pritisak na cene energenata i signalizira da neće popustiti gard. Istovremeno, može ostaviti otvorene skrivene kanale ka pregovorima. Vašington čini isto iz svojih razloga - mora da šalje slike sile (zbog čega se sprema neki "kopneni spektakl").

Američki plan

Američka strana može razmatrati ograničenu kopnenu operaciju, zauzimanje pojedinačnih ostrva, udar na ostrvo Harg ili neki drugi oblik demonstracije dominacije, ali u praksi otvaraju vrata iranskom odgovoru sa veoma kratke udaljenosti.

Drugim rečima, SAD mogu da "zauzmu nešto", ali zadržavanje takvog plena zahteva mnogo više od prvog spektakularnog poteza. Tu počinje slabost Amerike. Tramp želi sliku pobede i sposobnost da proda priču o snazi svojoj bazi (i tržištima).

I neće moći još dugo da čeka. Pritisak je na njemu da "deluje", nije bitno u kom pravcu, ali mora da deluje. To može biti i nagli kraj rata, tržišta će biti srećna (ali je politički gotovo). To može biti i vojna eskalacija, ali je važno razumeti šta "gledaoci" očekuju od njega - pre svega, potvrdu da ima prednost i da može uskoro da okonča ovaj rat. Problem je, naravno, što ne može. Kad smo već kod tržišta, zašto ona to "nagrađuju"? Zato što su tržišta samo fenomeni koji filtriraju informacije, a hrane se duboko pogrešnim analizama koje se često graniče sa proratnom propagandom (o čemu smo pisali juče, videti: Prazni snovi i analiza tvrdnji o američkom ratnom uspehu).

Ostrva koja bi mogla da zapale Zaliv

Iza priče o kopnenim eskalacijama stoje sporna i simbolički nabijena područja - od Harga do Abu Muse i Velikog i Malog Tunba. Ova geografija izgleda malo na mapi, ali nosi mnogo veću težinu u političkoj psihologiji regiona.

Emirati snose najveći teret ekonomskog udara

UAE predstavljaju jednu od najosetljivijih tačaka u regionalnom poretku, jer kombinuju finansije, naftu, vazdušni saobraćaj i političku sliku stabilnog centra prestonice. Stoga, iranski napad na Emirate ima mnogo širi domet od vojnog nivoa. Svaki ozbiljniji poremećaj bi pokrenuo lanac posledica koje bi se osetile daleko izvan Persijskog zaliva.

UAE, s druge strane, idu najdalje kada je u pitanju retorika koja pominje potencijalno direktno učešće na strani američko-iranske agresije.

Teheran pažljivo prati koja od zalivskih monarhija ostaje u pozadini, a koja se kreće ka aktivnijoj ulozi. Napad na UAE u takvom kontekstu imao bi i kaznenu i preventivnu funkciju. Pokazao bi cenu ulaska u rat svim ostalim akterima u regionu.

Bahrein je osetljiva tačka za američko prisustvo

Bahrein je jedno od najvažnijih američkih uporišta u Persijskom zalivu, jer je dom Centralne oblasti američkih pomorskih snaga, Pete flote i zajedničkih pomorskih snaga koalicije, sve bazirane u bazi za pomorsku podršku Bahrein u Manami. Odatle, Vašington prati i podržava operacije u Persijskom zalivu, Omanskom zalivu, Crvenom moru i prema Ormuskom moreuzu, području koje direktno utiče na vitalne interese Irana.

Kako bi izgledao iranski napad? Najverovatniji oblik takvog napada bio bi kombinacija raketa, dronova i pomorskog pritiska usmerenih na luku, skladišta goriva, komunikacione tačke i objekte koji održavaju ritam američkih pomorskih operacija. Cilj bi bio da se poremeti rad baze, a istovremeno pokaže da američko regionalno čvorište više nema sigurnu pozadinu.

Drugi sloj takvog scenarija bio bi pritisak na okolni morski prostor. Bahrein je izložen tačno tamo gde je Iran najopasniji, u uskim morskim koridorima i zoni gde se pomorski transport, vojna logistika i energetska bezbednost preklapaju. Čak i ograničeni poremećaj oko Bahreina imao bi efekat na ceo sistem Zaliva jer bi odmah postavio pitanje bezbednosti plovidbe i sposobnosti Pete flote da neometano održi kontrolu. To je razlog zašto je Bahrein veoma atraktivna meta za Teheran u logici "odgovora na odgovor".

Da li Iran može to da izvede samo približavanjem, ili bi čak došlo do iskrcavanja, teško je reći, ali se može pretpostaviti da će reakcija zavisiti od američke akcije. Na primer, ako se Amerikanci iskrcaju na Harg, Iranci bi mogli da pokušaju da urade nešto slično u samom Bahreinu, iako bi to bila veoma zahtevna operacija uprkos njegovoj relativnoj blizini (oko 200 km od iranske obale).

Jasno je da bi iranskim snagama bilo veoma teško da izvrše klasično iskrcavanje u Bahreinu u smislu dovođenja velikih jedinica, uspostavljanja mostobrana i držanja teritorije duže vreme, jer bi takva operacija odmah bila izložena američkoj i savezničkoj kontroli mora i vazduha, brzom izviđanju i snažnom kontranapadu. Međutim, prava opasnost leži u drugačijem modelu delovanja koji je mnogo bliži i izvodljiviji za Iran.

Teheran bi mogao da pokuša ograničeno, asimetrično iskrcavanje koristeći manje brze plovila, ribarske čamce i improvizovana sredstva, uz istovremene raketne i bespilotne udare na luku, skladišta goriva, komunikacione čvorišta i objekte povezane sa američkim prisustvom, kako bi zasitio odbranu brojnim ciljevima i stvorio nekoliko paralelnih kriznih tačaka odjednom.

U takvom scenariju, cilj ne bi bio osvajanje Bahreina u klasičnom vojnom smislu, već kratkotrajno prodiranje odbrane, ubacivanje specijalnih ili paravojnih grupa na osetljive lokacije, izazivanje haosa i pokazivanje da američko regionalno uporište nije bezbedno čak ni u sopstvenoj pozadini.

Ako bi se ovome dodali politički i psihološki pritisak kroz destabilizaciju pomorskog saobraćaja i opšta nervoza u Zalivu, Iran bi mogao da postigne upravo ono što mu je strateški potrebno, a to je da relativno malu operaciju pretvori u ogroman politički i tržišni šok koji bi gurnuo Vašington ka još dubljem i skupljem angažovanju.

U slučaju većeg problema, Iran može ponoviti ovo sa UAE.

Trampova slabost leži u dubini rata

Najvažniji element celog scenarija leži u ličnoj i političkoj računici Donalda Trampa. On želi da ostane predsednik koji nameće uslove, uništava protivnikove mogućnosti, a zatim se pojavljuje kao trgovac koji zaključuje posao. Takav stil zahteva kontrolu nad tempom, ograničene američke žrtve i stalni utisak da su troškovi podnošljivi. Teheran to veoma jasno vidi.

Zato iranska zamka ima smisla. Ona računa na predsednika koji izbegava rat na dubokom kopnu i scenu u kojoj Bliski istok ponovo postaje centralno pitanje njegove vlade. Teheran pokušava da stvori situaciju u kojoj svaki američki odgovor zahteva još veći odgovor, a svaki novi nivo angažovanja smanjuje Trampov politički prostor za manevar. U ovoj seriji odluka, Bela kuća bi lako mogla da ostane bez lakog izlaza.

Ovde leži možda najvažnija strateška istina. Sjedinjene Države i dalje imaju ogromnu vojnu moć i mogu da zadaju teške udarce u mnogim direktnim sukobima. Međutim, politička struktura takvog rata daje prednost onima koji mogu da izdrže dugotrajni haos i koji svaki taktički uspeh mogu da pretvore u strateški teret za protivnika. Upravo to je ono čemu Iran teži.

Teheran stoga postavlja zamku u kojoj Amerika može da pobedi na taktičkom nivou, a Tramp da izgubi na političkom. Svaki novi kontingent i svako novo povećanje cena energije približava trenutak kada rat počinje da definiše američko predsedništvo. Ovo je tačka koju Tramp želi da izbegne po svaku cenu i stoga tačka na koju će Iran najverovatnije ciljati.

Autor: F. Vuković

Izvor: Srbija Danas/Advance