"Нико не пита шта је силоватељ носио": Бес жена ескалирао на улицама престонице због бруталних силовања - властима поручиле да престану да их ограничавају

Стотине жена марширале су од кампуса до улица Делхија, захтевајући правду и оштрији одговор институција на сексуално насиље које, како истичу учеснице протеста, представља свакодневну претњу.

- Желимо правду, била је једна од главних порука са протеста, док су транспаренти носили још директније поруке.

- Девојкама не треба полицијски час, силоватељима требају последице, писало је на једном транспаренту.

Протести на индијским универзитетима интензивирали су се након више случајева сексуалног насиља у Делхију. Међу поводима за окупљања био је и случај 17-годишње девојке која је, према наводима полиције, нападнута у парку у југоисточном Делхију, где су јој тројица мушкараца наводно пришла представљајући се као полицајци. Полиција је саопштила да су осумњичени ухапшени.

Посебну пажњу изазвао је и случај 17-годишњакиње која је, према наводима полиције, силована у аутобусу 4. августа, након чега је остављена код Кашмирске капије у Старом Делхију. Двојица осумњичених су ухапшена, а полиција је касније поднела оптужницу у којој наводи да су њихови ДНК узорци одговарали траговима пронађеним на одећи жртве и месту злочина.

Бес учесница протеста додатно је појачан чињеницом да је прошло готово 14 година од случаја Nirbhaya, када је 23-годишња студенткиња физиотерапије брутално нападнута у аутобусу у Делхију и касније преминула од последица повреда.

Тај случај изазвао је масовне протесте широм Индије и довео до промена у законодавству и формирања посебних програма за безбедност жена. Међутим, учеснице данашњих протеста тврде да се упркос томе свакодневни живот жена није довољно променио.

Њихове захтеве подржао је и актуелни потез Врховног суда Индије. Суд је 28. септембра покренуо поступак по службеној дужности због више недавних случајева сексуалног насиља у Делхију и оценио да они указују на „системски неуспех“ органа задужених за безбедност грађана. Суд је упозорио и да јавни простори не смеју постати зоне високог ризика због лоше расвете или недовољног надзора.

Судије су истовремено повукле „болну паралелу“ са случајем Nirbhaya из 2012. године.

Велики део незадовољства усмерен је на начин на који су власти реаговале на последње случајеве.

Уместо мера које би женама омогућиле безбедније кретање, уведена су или препоручена ограничења приступа појединим јавним просторима, док су неке образовне установе привремено мењале начин одржавања наставе.

Управо због тога студенткиње поручују да се одговорност не сме пребацивати на жене.

- Уместо да прогоните криминалце, говорите женама да седе код куће, једна је од порука које су се чуле током протеста. Учеснице наводе да већи надзор и полицијски час не могу бити трајно решење уколико истовремено жене остају изложене узнемиравању и насиљу.

Студенткиње кажу да велики део свакодневног живота већ подређују сопственој безбедности.

Бирају како ће се обући, планирају путовања тако да не буду саме ноћу, избегавају одређене делове града и често деле локацију са породицом или пријатељима.

На протестима се зато могла чути и порука: "Нико никада не пита шта је силоватељ носио."

Учеснице протеста тврде да страх од насиља утиче и на њихове животне одлуке.

Ananya Wig, која је дипломирала на Универзитету у Делхију и основала иницијативу за равноправност полова Хер Huq, говорила је о сопственом искуству сексуалног узнемиравања.

Присјетила се инцидента када је са пријатељицама излазила из рикше у близини факултета, након чега је мушкарац из аутомобила наводно спустио прозор и сексуално се узнемирујуће понашао.

- То није било ноћу, него усред белог дана, рекла је Wig, наводећи да се због таквих искустава осећај несигурности преноси и на свакодневне одлуке.

Према њеним речима, неке девојке приликом избора факултета или посла не размишљају само о својим интересовањима и амбицијама, већ и о томе колико ће путовање до куће трајати.

- Што је краћи пут, већа је шанса да ћу бити безбедна, описала је начин размишљања који, како тврди, дели велики број младих жена.

Гуардиан наводи и резултате недавно објављеног истраживања у којем је учествовало више од 4.000 жена из Њу Делхија и Бенгалуруа. Према тим подацима, 65 одсто испитаница у Њу Делхију и 29 одсто у Бенгалуруу пријавило је да је током претходне године доживело узнемиравање на јавним местима.

Протести нису отворили само питање безбедности на улицама, већ и сексуалног узнемиравања унутар образовних институција.

Студенткиње Универзитета у Делхију траже ефикасније механизме за пријављивање насиља и узнемиравања, као и јаснију одговорност институција.

Поједине учеснице тврде да постоје случајеви у којима професори злоупотребљавају свој положај према студенткињама, укључујући наводе о притисцима повезаним са оценама.

Због тога демонстранткиње инсистирају да проблем није могуће решити само додатним полицијским патролама и камерама.

За многе учеснице марш није само реакција на последње случајеве, већ део ширег захтева за променом односа друштва према женама.

Оне поручују да не желе да им се слобода кретања одређује полицијским часом, страхом или саветима да ноћу остану код куће.

Њихова главна порука јесте да безбедност жена не сме да подразумева њихово повлачење из јавног живота.

- Не марширамо због сигурности, овде смо како бисмо се избориле за своју слободу и основно право да ходамо властитим улицама, поручила је једна од учесница.

А управо та порука показује зашто су најновији протести у Делхију прерасли питање неколико појединачних случајева: за младе Индијке, борба за безбедност све више постаје и борба за право да се слободно крећу, студирају, раде и живе без сталног страха.