Овако би изгледала мисија на Марс: Масков Старсхип би до ове планете путовао девет месеци

Замислите да сте међу првима који крећу на најдуже и најопасније путовање у историји човечанства, шест до девет месеци кроз празнину свемира према Марсу, у огромном, али ипак скученом Старсхпу. Ово није луксузни крузер нити хотелска соба. То је функционални свемирски брод чији је једини циљ довести вас до Црвене планете живог и релативно здравог.

Процењује се да Старсхип има око 600 до 800 кубних метара искористивог простора, иако тачна бројка никада није службено потврђена. То звучи велико, али кад се у исти простор сместе посада, залихе, опрема и системи за одржавање живота, постаје јасно колико ће сваки кубни метар бити вредан. SpaceX је у теорији спомињао капацитет до стотину људи, но прве мисије на Марс готово сигурно ће имати много мању посаду, веројатно само неколико астронаута, јер све друго драматично повећава ризик.

Старсхип користи посебне мале резервоаре горива смештене у носу летелице како би стабилно слетео на планету. Унутрашњи распоред никада није службено објављен; постоје само концепти и претпоставке. Најреалније је очекивати распоред с више нивоа, нешто између мале свемирске станице и врло компактне подморнице.

На доњим нивоима налазила би се опрема и излазни систем за површину Марса, али стварни изглед није познат. Оно што сигурно јесте начин преживљавања. Као и на Међународној свемирској станици, већина воде била би стално рециклирана из даха, зноја и урина, с учинковитошћу већом од 90 посто. Другим речима, посада би месецима пила исту воду, само савршено прочишћену. Тушева готово сигурно не би било. Астронаути би се чистили влажним марамицама и средствима за суво прање, као данас у орбити.

Бестежинско стање полако уништава људско тијело: кости губе масу, мишићи слабе, а срце се прилагођава мањем напору. Због тога би чланови посаде морали вежбати око два сата дневно, не због кондиције него због опстанка. Без тога би се на Марс спустили преслаби за рад или чак ходање.

Спавање би вероватно било организовано у малим кабинама или капсулама. Тачан дизајн није познат, али приватност би била минимална, ближе животу у подморници него стану. Храна би се углавном састојала од дехидрираних и лиофилизираних оброка који се припремају додавањем воде. Могуће је да би постојао мали хидропонски врт за свеже биљке, више ради психолошког учинка него стварне прехране, но то је засад само претпоставка.

Највећа опасност можда не би била техничка него ментална. Изолација, монотонија и немогућност бега месецима, уз комуникацију са Земљом која касни између четири и 24  минута, представљали би огроман психолошки притисак.

Путовање би трајало око шест до девет месеци у једном смеру. Због орбиталне механике посада би морала остати на Марсу више од годину дана пре повратка, па би цела мисија трајала приближно 900 дана. Ако нешто пође по злу, нема брзог спашавања.

Тачан датум прве људске мисије још није познат. Пре тога морају се доказати орбитално пуњење горивом, сигурно слетање на Марс и дуготрајни системи одржавања живота. Због тога већина стручњака очекује људске мисије тек током 2030-их или касније, а не средином 2020-их.

Старсхип није замишљен као луксузно пловило. Он је алат за преживљавање. Унутра ћете јести исту храну, дисати рециклирани ваздух, свакодневно вежбати и гледати исте зидове месецима, на путовању с којег нема брзог повратка.