Ово је најопаснија мета рата: "Да сам у непријатељским ципелама... циљала бих ово"

На Блиском истоку постоји ресурс који је за свакодневни живот можда чак важнији од нафте и гаса. Како се сукоб са Ираном продубљује, све више људи у региону страхује да би управо вода могла постати нова мета ратних дејстава.

Током посебно напетих ноћи, Софија, која живи у Уједињеним Арапским Емиратима, размишља о сценарију у којем би славине могле пресушити.

- На крају крајева, налазимо се у пустињи - каже она. Иако нафта и гас покрећу економију, вода је, како истиче, „основа нашег опстанка“. Са интензивирањем сукоба у Ирану расту и њени страхови.

- Да сам у непријатељским ципелама... циљала бих ово, наш највреднији ресурс. Никада нисам помислила да бих могла да останем без воде за пиће - рекла је Софија за CNN.

Таква забринутост не постоји само код ње. У региону расте бојазан да би кључна способност ових пустињских држава да морску воду претварају у пијаћу могла постати рањива тачка.

Регион зависан од десалинизације

Сушне земље Персијског залива готово у потпуности се ослањају на десалинизацију - процес којим се морска вода претвара у воду за пиће. Захваљујући тој технологији, ове пустињске државе данас имају голф терене, водене паркове и бројне друге садржаје који захтевају велике количине воде.

Званичници Бахреина саопштили су да је ирански дрон оштетио једно постројење за десалинизацију, али да снабдевање водом није било угрожено. У исто време, ирански министар спољних послова Абас Арагчи оптужио је Сједињене Америчке Државе да су напале постројење за десалинизацију на иранском острву Кешм, због чега је 30 села остало без воде. Вашингтон је те оптужбе одбацио.

У региону функционишу стотине постројења за десалинизацију која обезбеђују воду за пиће за око 100 милиона људи. За разлику од Ирана, који значајан део воде добија из река и подземних извора, земље Персијског залива имају врло мало природних извора слатке воде. Због тога су неке од њих, попут Кувајта, Омана и Бахреина, готово у потпуности зависне од десалинизације.

Заједнички напад на такву инфраструктуру био би готово „незамислива ескалација“, рекао је за CNN Мајкл Кристофер Лоу, директор Центра за Блиски исток Универзитета у Јути.

Лоран Ламбер из Института за постдипломске студије у Дохи упозорава да би такав потез био и незаконит:

- Ако напади на постројења за десалинизацију постану војна стратегија, а не колатерална штета, то би био ратни злочин и веома забрињавајући развој догађаја, јер земље Залива имају залихе воде за само неколико недеља.

"Краљевства слане воде"

Приходи од нафте и гаса претворили су Залив у богат регион са савременим градовима, али је нагли раст становништва у пустињским државама био могућ управо захваљујући десалинизацији, технологији која се у великој мери ослања на енергију добијену из фосилних горива.

Због тога су, како наводи Лоу, државе Залива постале „краљевства слане воде“.

- Оне су глобалне суперсиле у производњи воде за пиће из мора уз помоћ енергије добијене из фосилних горива, рекао је он.

Зависност од овог процеса је огромна: у Кувајту и Оману око 90 одсто воде долази из десалинизације, у Бахреину приближно 85 одсто, док је у Саудијској Арабији тај удео око 70 одсто. Велики градови као што су Абу Даби, Дубаи, Доха, Кувајт и Џеда готово у потпуности зависе од ове технологије.

- Њихове економије, па чак и краткорочни опстанак њиховог становништва, у великој мери зависе од безбедности ових постројења - упозорава Надер Хабиби са Универзитета Брандеис.

Нова стратешка мета

Међународно право забрањује нападе на кључну цивилну инфраструктуру, а координисани напад на постројења за десалинизацију био би „провокативна ескалација“, сматра Дејвид Мишел из Центра за стратешке и међународне студије (ЦСИС).

Ипак, одређени преседани већ постоје. Током Заливског рата 1991. године, Ирак је испустио стотине милиона барела нафте у Персијски залив, чиме је контаминирана вода коју користе постројења за десалинизацију, па је Кувајт био приморан да хитно обезбеди залихе пијаће воде из других земаља.

У последњих десет година додатно су ослабиле норме које се односе на нападе на водну инфраструктуру. Током инвазије, Русија је извела више од стотину напада на украјинске водне системе, док је Израел уништио водоводну и санитарну инфраструктуру у Гази.

- Нажалост, вода се придружила дугој листи мета и оружја рата - рекла је Марва Дауди са Универзитета Џорџтаун.

Иран до сада није покренуо координисане нападе на постројења за десалинизацију у градовима Залива, али стручњаци упозоравају да би такав сценарио могао постати могућ уколико се сукоб додатно прошири.

- Ирански режим је показао да ако је његов опстанак угрожен, неће оклевати да ескалира нападе на инфраструктуру - рекао је Хабиби.

Црвена линија

Чак и без директних удара, постоји ризик од индиректних оштећења јер се постројења за десалинизацију често налазе у близини електрана или лука. Тако су забележени извештаји о оштећењу постројења Фуџејра Ф1 у Уједињеним Арапским Емиратима и Доха Вест у Кувајту након напада на оближњу инфраструктуру.

Земље Залива располажу одређеним резервама воде, али би дужи прекид снабдевања могао изазвати озбиљне последице.

- Губитак таквих постројења може лако постати егзистенцијалан - упозорава Зејн Свансон из ЦСИС-а.

Стручњаци зато упозоравају да би координисани напад на постројења за десалинизацију представљао прелазак јасне црвене линије. Лоу такав сценарио пореди са употребом нуклеарног оружја:

- То би била изузетно радикална стратегија. Политичке и психолошке последице биле би толико велике да их је тешко замислити.

Рат на Блиском истоку пратите УЖИВО на нашем порталу.

Извор: Србија Данас/CNN