Ponor na Bliskom istoku: Tramp je uveo Ameriku u rat koji ne može dobiti i iz kojeg se više ne može izvući

Tramp bi eventualno mogao da kaže da čak ni ne zna zašto je napao Iran, ali, dobro, "cilj je svakako postignut". Nafta bi ga lako mogla naterati na to. Tržišta prate sve iz minuta u minut, i čim je cena počela da divlja, on je počeo da priča o tome kako bi rat mogao brzo da se završi. Posebno je zanimljivo pratiti reakcije iz Evrope jer su gotovo automatizovane. Kada su Tramp i Netanjahu napali Iran, iznenada i podlo, dok su pregovori trajali, niko u Evropi nije protestovao. Kada su bombardovali osnovnu školu, nikakve reakcije. Sada kada jasno vidimo kako Tomahavk pada na iransku decu, nikakvog komentara. Štaviše, deset dana smo čuli samo izjave koje se mogu tumačiti kao podrška, a posebno su licemerne one koje okreću stvarnost naglavačke i prikazuju Iran kao agresora.

Međutim, čim je nafta eskalirala, kao da je samo tržište govorilo kroz lidere EU - odmah su počeli da naglašavaju da je ovo sukob koji treba što pre okončati, deeskalirati i smiriti. Rusija, s druge strane, sa osmehom ili ozbiljno, teško je reći samo iz pisane izjave, poručuje da Evropa ne treba da brine jer Rusija ima mnogo raspoložive energije i može slobodno da odgovori. Naravno, Evropa nije spremna za takav preokret (barem ne još), ali je nervozna i svi saveznici koji mogu da dođu do Trampa na bilo koji način traže od njega samo jedan odgovor - koliko će ovo trajati?

Ne nužno rat, nemaju problem sa ratom, to su već pokazali. Zanima ih koliko će trajati kriza koju moraju direktno da osete. Trampov govor sinoć je trebalo da bude neka vrsta odgovora, ali je blago rečeno reći da se izgubio u svom objašnjenju. Pa, u nizu kontradikcija, rekao je jedno - "rat bi mogao uskoro da se završi", naslovi su to objavili i cena nafte je pala. Važno je imati na umu kako tržišta uopšte reaguju. Sve je automatizovano. Automatski, iz sekunde u sekundu, vesti se prate i "filtriraju" kako bi se saznalo šta će se desiti sa naftom, šta će se desiti sa tankerima oko Ormuza, naftnim postrojenjima u Zalivu... Zahvaljujući tome, imamo sistem u kome jedna Trampova rečenica može da obori ili podigne cenu, u zavisnosti od sadržaja.

Ali to je samo vrlo tanak flaster na krizi koja će samo eskalirati jer su SAD, a posebno Tramp, navikli da udaraju koliko god žele, a zatim se povlače čim izračunaju da im troškovi više ne odgovaraju. Tako je bilo prošle godine sa Iranom tokom 12-dnevnog rata. Tako je svakako bilo i sa Venecuelom (što je Trampa zaista ohrabrilo!), ali kada je bacio oko na Grenland, već smo videli koliko se loše zapravo nosio sa izazovom – a nije čak ni bio veliki izazov. Evropska unija je tada, pomalo stidljivo, rekla da će u slučaju dalje eskalacije na Grenlandu morati da pribegnu paketu ekonomskih mera koje bi direktno ciljale američku ekonomiju. Bukvalno dan nakon Trampa u Davosu, on se brzo povlači i, za sada, odustaje od svega.

Ovo je važan detalj koji pokazuje koliko SAD vole da praktikuju hegemoniju samo dok je ona neosporavana. U drugim situacijama, povlače se pred "cenom" i tu se gomilaju američki porazi, a ostaje samo politička retorika i propaganda.

Kroz ceo 21. vek, kada se malo pažljivije pogleda, Amerika ili gomila neuspehe ili demonstrira svoju dominaciju protiv rivala koji nije u stanju da ozbiljno uzvrati. Uzmimo za primer invaziju na Irak 2003. godine. To je jedan od najvećih američkih neuspeha. Invazija je iznenadila ne samo Sadama Huseina već i mnoge druge geopolitičke stručnjake. Zašto uništavati Irak, koji je, barem pod Sadamom, bio najveći neprijatelj i kočnica iranskog uticaja? Gotovo ceo "argument" Sadamove vladavine bio je otpor Iranskoj islamskoj revoluciji, a on je to demonstrirao, uz američku podršku, u strašnom krvavom ratu protiv Irana 1980-ih.

Uprkos kasnijim "nesporazumima" (iračka invazija na Kuvajt i prvi Zalivski rat), rušenje Iraka, kako će se ispostaviti, otvorilo je ogromno područje uticaja za Iran sve do Izraela. Jasno je da Amerikanci to nisu "planirali" u datom trenutku, ni blizu. Cilj je bio sličan današnjoj Trampovoj megalomaniji – da se zauzme nafta. To je bio glavni sirovi cilj invazije i okupacije Iraka. I šta se desilo? Na neki način, ono što se sada ponovo dešava Amerikancima. Osvojili su Irak, okupirali Bagdad, verovali da je priča završena, ali u stvari je tek počela. Nisu mogli da veruju da će na kraju pokret otpora moći da ih protera, ali upravo se to desilo. Na kraju, nije bilo kobno za njih nikakvo napredno oružje ili velika vojska, već gerilske grupe koje su se uglavnom oslanjale na takozvani IDE (improvizovani eksplozivni uređaj). To su zapravo bili ručno napravljeni detonatori pričvršćeni za jeftine mobilne telefone. Gotovo bez troškova proizvodnje, ovi uređaji su naneli takve gubitke američkoj vojsci da se Amerika više nije mogla nositi sa njima - posebno u političkom smislu (što je postalo ključno u svakom sukobu nakon Hladnog rata). Tokom Vijetnamskog rata, Amerika je mogla da izgubi veliki broj vojnika, ali je to predstavljeno kao rat "biti ili ne biti" (koji su na kraju i izgubili). U 21. veku, Amerika ne može sebi da priušti hiljade mrtvih, sistem to ne može da podnese jer ne mogu da izgrade argument oko takvih gubitaka. Druga stvar bi bila da se ratuje na granici, kao što je slučaj sa Rusijom danas, ali ti ratovi "na drugoj strani sveta" ne prolaze, samo kao kratke avanture ili kao nedodirljivost. Zato niko ne "zamera" Obami agresiju na Libiju - jer Libija nije mogla da se brani, jednostavno su je bombardovali do konačnog sloma sistema. Međutim, ni tamo nisu dobili ono što su nameravali i umesto toga su je ostavili kao nefunkcionalnu zemlju na severu Afrike (Evropa je stoga dobila ključnu migrantsku rutu).

Ratovali su u Avganistanu 20 godina, navodno da bi "spasili zemlju od Talibana" - i na kraju su ih proterali ti isti Talibani. Ali Amerika je u pitanju, ekonomski i dalje vodeća sila na svetu i malo ko se usudio da stvari nazove pravim imenom: najveću silu su porazili neumoljivi borci koji su se često borili bosi.

Sirija je takođe srušena, ali na kraju više zahvaljujući Turskoj nego Americi. Amerika je skoro sve svoje karte stavila na kurdski projekat na istoku. Na kraju su videli da im je to preskupo, pa su se odatle povukli, ostavljajući Kurde na milost i nemilost novih islamističkih vlasti u Damasku i proturskih militanata. Sada im se to vraća - jer bi sada jako voleli da "bace" Kurde na Iran, ali Kurdi su naučili lekciju. Danas iranski Kurdi čestitaju novom ajatolahu, jasno stavljajući do znanja da nemaju nameru da destabilizuju zemlju u kojoj žive, dok sirijski Kurdi govore svojim kurdskim komšijama u Iraku da ne budu naivni - da će ih na kraju SAD ostaviti na cedilu baš kao i njih.

Ali vratimo se na trenutak na američko proterivanje iz Iraka i priču sa IDE uređajima. U novoj reinkarnaciji, to su iranski dronovi. Jeftini, masovno proizvedeni u tajnim tunelima i pod iranskim planinama, ko zna koliko na dnevnoj bazi. Povrh toga, oni su modularni, što znači da se deo može sastaviti na jednom mestu, deo na drugom, a spreman za lansiranje na trećem.

Amerikanci bi morali da uđu u planinski Iran sa kopnenim snagama da bi fizički zauzeli glavne lokacije, pod pretpostavkom da uopšte znaju gde se nalaze. Isto važi i za nuklearne materijale. Sam Tramp je na neki način priznao da masovno bombardovanje prošle godine nije uništilo iranski nuklearni program. Dakle, morali bi da uđu sa trupama i zauzmu te lokacije, i - opet - pod pretpostavkom da zaista znaju gde se nalaze, a ni oni ni Mosad nisu svemoćni u pogledu obaveštajnih podataka.

I sada su se suočili sa ogromnom dilemom. Šta ako Iran (kao sistem) preživi? Da li bi nekoga zaista iznenadilo da, nakon ove agresije, Iran što brže stvori nuklearno oružje? Da li neko misli da se Iran ikada može vratiti za pregovarački sto? I jeste - posrednici iz Omana su sve detaljno objasnili, Iran je bukvalno bio spreman da pristane na ogromne ustupke koji bi jednom za svagda rešili dilemu, odnosno sprečili Iran da ikada postane nuklearna vojna sila. Sada je Tramp sve to razneo i stvorio katalizator za maksimalne odbrambene argumente Irana.

I šta sada može da uradi? Pozovi Netanjahua i reci mu - žao mi je, nismo uspeli, verovatno će napraviti bombu za nedelju dana ili nešto više, bilo bi čudno da nisu.

A šta onda? Nažalost, takav scenario teško da donosi kraj sukobu. Prvo, SAD više ne mogu da se povuku, osim ako Izrael ne bude potpuno ostavljen na cedilu, a svima je jasno da se to neće dogoditi. Drugo, Izrael je nuklearna sila koja će ovaj razvoj događaja protumačiti kao egzistencijalnu pretnju (to već postoji u izraelskoj vojnoj doktrini: opcija Samson). Uz to, ovo je rat gde na svakoj strani postoje verski ekstremisti, ne zaboravimo to jer bi na kraju moglo da se pokaže kao odlučujuće. Već postoje neke glasine da bi džamija Al-Aksa u Jerusalimu mogla biti detonirana i da je kriv "iranski napad", a onda odmah dolaze priče o takozvanom Trećem hramu, zatim "kraju sveta"... ludi scenariji koji su još opasniji od skoka cena nafte.

Tramp više ne može da se izvuče iz ovoga. Može da ubije još jednog ajatolaha sutra, a novi će doći za nekoliko dana i tako dalje. Istovremeno, stižu svedočanstva da su provladini demonstranti izašli na centralni trg u Teheranu, da se nisu ni pomerili dok se grad tresao od američkih bombi. Niko nije objasnio Trampu da je takvog neprijatelja praktično nemoguće pobediti.

Izvor: Srbija Danas/Advance