ПОСЛЕДЊИ ЦАР ЕТИОПИЈЕ: Ко је био Хајле Селасије?

Рођен је 23. јула 1892. у етиопском насељу Ејерса Горо под именом Тафари Маконен, а тај дечак једног ће дана постати апсолутни владар и (последњи) цар Етиопије - свету познат по имену Хајле Селасије.

Етиопско царство, некада познато и по називу Абисинија, на врхунцу своје моћи обухватало је делове јужног Египта, источног Судана, Јемена и запад Саудијске Арабије. Царство је постојало још од прве половине 12. века - у време када је Хајле Селасије проглашен царем (2. новембра 1930.) Етиопија је словила за најстарије царство на свету. Етиопија је у контексту Африке један велики и фасцинантни изузетак и по томе што је једина изворна афричка политичка творевина која се успешно одбранила од напада европског колонијализма у 19. веку.

Како је Тафари Маконен постао цар Хајле Селасије? Није био директан наследник. Имао је "царску крв", али по својој баки с очеве стране (према предању реч је о краљевској линији која потиче још од израелског краља Соломона и краљице од Сабе из 10. века пре наше ере).

На преласку из 19. у 20. век Етиопијом је владао цар Менелик ИИ, но он није имао мушког наследника. У младом Тафарију је пак видео велику перспективу те га је узео под своје након што му је 1906. преминуо отац. Тафари је био изузетно интелигентан дечак те је послат на образовна путовања по Европи. Одгајан је у хришћанском духу (етиопска православна црква) што ће у крајњој линији бити кључни детаљ који ће га учинити царем.

Наиме, цар Менелик II преминуо је 1913., а трон је тада преузео његов унук Лиј Јасу, најближи по линији за наследника. Но, постојао је "проблем" - Јасу је био врло близак с Исламом, а према неким тврдњама је чак и (потајно) прешао на Ислам. Све у свему, то се нимало није свидело етиопском већински хришћанском становништву (као ни утицајним елитама).

Започеле су побуне против Јасуа, а опозиција је већ знала кога жели да види на његовом месту - Тафарија. И тако је 1916. Јасу срушен с власти (и осуђен на доживотну робију). Но, још није било време за Тафарија да постане цар (иако су многи то желели) - наиме, након Јасуовог рушења с власти, титулу царице преузела је кћер Менелика II (Јасуова тетка), Заудита. Ипак, то је била више формална титула јер је већ исте године Заудита прогласила Тафарија регентом. Другим речима - Заудита је била де-јуре царица Етиопије, но стварну, де-фацто власт, већ је од 1917. имао Тафари.

Између њих је било политичких трзавица - наиме, царица Заудита била је конзервативна и фокус је стављала на религију, док је Тафари био поприлична супротност. Имао је прогресивне идеје, желео је да отвори Етиопију према свету, заговарао је интернационализам, те је због тога био омиљен међу млађом генерацијом. Његов велики успех био је укључење Етиопије у Лигу народа (претеча УН-а) 1923. године. Интензивно је путовао по страним земљама, нарочито Европи, те је био први етиопски владар који је то чинио.

2. априла 1930. царица Заудита је преминула, вероватно од болести (не зна се са сигурношћу, но претпоставља се да је реч о застоју срца). У то време Тафари је већ био на врхунцу своје моћи. Те године, 2. новембра 1930. Тафари постаје етиопски цар те узима ново име - Хајле Селасије. У преводу Хајле значи "снага, моћ" док Селасије значи "тројство" (мисли се на Свето тројство), дакле најтачнији превод његовог имена био би "Снага светог Тројства".

Осталих грандиозних назива није му недостајало - тако је на пример за време крунисања такође прозван и "Негусе Негест ze-'Ityopp'ya" ("Цар Царева, Господар Господара"). Такође је називан и "божјим изабраником".

Крунисање је било грандиозан догађај - позвани су представници бројних земаља, између осталих стигле су делегације САД-а, Британије, Француске, Италије, Турске, Египта, Шведске, Белгије, Јапана... Поједине новинске репортаже сугерисале су како је цели догађај коштао неколико милиона америчких долара, а страни гости добили су разне скупоцене поклоне (један амерички бискуп који је био присутан на крунисању добио је Библију од злата).

Иако према овом опису звучи као да ће нови цар Хајле Селасије владати мегаломански и диктаторски, он је заправо већ идуће године дао на усвајање први Устав Етиопије. У њему се и даље власт даје у руке племству, но уводе се и први демократски стандарди међу њима, односно ударени су темељи за демократску транзицију Етиопије. Наравно, то су евентуално биле "идеје за будућност", али не док је он на власти па је тако готово сву власт централизовао у својим рукама.

Реформама је знатно унапредио школство и друге институције, но земља је и даље била пројекција његовог личног ауторитета који се није доводио у питање.

Када је пак Италија извела инвазију на Етиопију 1935. морао је побећи у егзил, али се тамо успешно наметнуо као лидер покрета отпора те је успео да придобије Британију за помоћ при ослобађању земље, но није успео да задобије подршку Лиге народа.

Инвазију на Етиопију покренуо је италијански фашистички диктатор Бенито Мусолини. За Италију је Етиопија имала велику стратешку важност јер су преко ње могли да повежу своје колоније које су тада имали на простору источне Африке (делови Еритреје и Сомалије). Надаље, Мусолини је по сваку цену желео освету. Наиме, ово није први пут да ратују Италија и Етиопија - од 1895. до 1896. трајао је Први италијанско-абисински рат у којем је Етиопија поразила италијанске снаге. Био је то огроман успех, прва велика победа једне афричке земље над једним европским колонизатором. Наравно, Мусолини је увек веровао како је то била огромна срамота за Италију те је желео по сваку цену да порази и освоји Етиопију.

Може се рећи како је управо италијанска инвазија на Етиопију докрајчила идеју Лиге народа. Наиме, у Повељи те организације - која је створена након Првог светског рата управо да би спречила нове ратове - истицала се колективна одбране сваке чланице која би евентуално била нападнута. Чињеница да нико од других чланица Лиге народа није зауставио фашистичку Италију показала је да је Лига народа постала безвредна организација (што је пак отворило пут према страшном Другом светском рату).

Фашистичке снаге удариле су на Етиопију великом силом (и знатно напреднијом војном опремом). Нису се либили ни коришћења хемијског оружја, а нападали су и кампове и пољске болнице Црвеног крста (директно кршећи Женевску конвенцију).

5. маја 1936. Пјетро Бадољо с трупама улази у Адис Абебу, главни град Етиопије. Италијански краљ Виторио Емануеле III проглашава се новим царем Етиопије, а саму Етиопију проглашава италијанском провинцијом.

Непосредно пре уласка италијанске војске у главни град цар Хајле Селасије и друго вођство земље побегли су, најпре на француском ратном броду према Хаифи. Одатле су кренули у Јерусалим (тада је тај простор био Палестина под британским мандатом), а затим све до Британије путујући бродом преко Медитерана.

Циљ му је био да дође до Женеве где ће у мају 1936. одржати емотиван говор, један од оних говора који преокрећу ток судбине.

Након дугог путовања стигао је. Председник скупштине Лиге народа најавио га је са " Мајестé Империале, л'Емпереур d'Ethiopie" (Његово царско височанство, цар од Етиопије). Одмах по најави италијански новинари почели су гласно да звижде (имали су већ припремљене звиждаљке), да узвикују и вичу. Тада је демонстративно устао румунски амбасадор Николае Титулеску узвикнувши: "Према вратима, дивљаци!". Док је обезбеђење изводило италијанске новинаре Хајле Селасије је само мирно седео и чекао свој тренутак.

Иако је течно говорио француски језик, службени језик Лиге народа, одлучио је да говор одржи на свом матерњем језику, марском језику. - Због чињенице да је наше поверење у Лигу народа било апсолутно, мој народ се управо брутално убија - поручио је.

Док је држао говор, италијанске снаге опколиле су етиопски град Мекеле. Групе од по 10 до 15 војних авиона запрашивале су град и околна подручја хемијским супстанцама које су убијале цивиле, тровале реке, језера, обрадиву земљу...

- Наш народ од свега 12 милиона становника не може без оружја и без ресурса да се одупре знатно моћнијој Италији од 42 милиона људи која располаже са најновијим смртоносним оружјима. Али ово није напад само на нашу земљу - ово је напад на све мање земље које ће постати вазали уколико не буде постојала колективна одбрана. Бог и историја запамтиће данас ваше одлуке - истакао је током говора.

Говор је био од изузетне важности. Хајле Селасије постао је икона анти-фашизма широм света. Лист „Тиме“ прогласио га је "Личношћу године". Ипак, није добио оно главно по шта је дошао... Подршку против Италије. У збиру, свега шест земаља је одбило да призна италијанску окупацију Етиопије: Кина, Нови Зеланд, СССР, Шпанија, Мексико и САД. Тај чин, био је можда и кључни тренутак када се распала Лига народа.

Пет година Хајле Селасије провешће у егзилу у Британији. На крају, италијанске снаге у Етиопији ипак су поражене након што је Британија одлучила да се тамо укључи у сукоб (иако су британске снаге заправо већином били војници афро-америчког порекла из британских колонија). Важан допринос борби против Италије дали су, свакако, и борци из Етиопије који се никада нису мирили с италијанском окупацијом.

Коначно, Хајле Селасије се вратио у Етиопију 5. априла 1941. - тачно 5 година након што је морао да побегне из земље пред италијанском инвазијом. По повратку у земљу одржао је говор у којем је истакао: - Ово је дан када смо поразили непријатеља. Славимо у својим срцима, али немојмо славити на иједан начин који не би био у духу Христа. Не узвраћајте злом на зло. Не чините злочине какве је наш непријатељ чинио на све начине. Пазите на то да не укаљате славно име Етиопије чинећи оно на што је спреман био наш непријатељ. Непријатеље ћемо разоружати и послати их тамо одакле су и дошли.

Након Другог светског рата, иако је децентрализација спровођена у бројним земљама света (па и у Африци), Селасије је чврсто задржао сву власт у својим рукама иако спорадично уводећи нове прогресивне реформе. У исто време долази до унутрашњих напетости - Харари муслимани, из истоимене етиопске провинције, 1948. започели су миран протест против верске репресије, но власти су одговориле силом. Харари је некада била муслиманска краљевина коју је покорио етиопски цар Менелик II који им је тада обећао аутономију. Харари муслимани сада су позвали Селасија да испуни то царско обећање, но он се одлучио за силу. Дошло је до великог егзодуса Харари муслимана који су на овом простору живели вековима.

Његова спољна политика је пак била нарочито занимљива - наиме, наставио је да буде чврст савезник Западних земаља (што се још и појачало након што је његова земља ослобођена уз помоћ Британије), но истовремено је жестоко заговарао де-колонизацију Африке (која је још увек увелико била под европском влашћу).

1961. Селасије је учествовао на првом самиту Покрета несврстаних у Београду. Исте године избио је рат између Етиопије и Еритреје - рат који ће потрајати дугих 30 година. Наиме, Селасије је прогласио суседну Еритреју етиопском провинцијом, но становници Еритреје (где су нешто више од половине муслимани, за разлику од Етиопије где су муслимани само трећина становништва) жестоко су се успротивили. Рат ће се наставити још годинама након Селасијеве смрти.

Што се тиче страних ратишта, Селасије је увек спремно слао војску у УН мисије (Корејски рат, Криза у Конгу), остајући лојалан својој идеји колективне одбране из времена Лиге народа. Но, у исто време био је оштар критичар ратова који су покретани без УН-овог мандата те је у више наврата позивао на окончање Рата у Вијетнаму.

Но, на унутрашњем плану проблеми су бивали све већи. 60-их и 70-их година студентски протести у Етиопији постајали су честа појава. Селасија су прозивали за ауторитаризам, али и подилажење привилегованој класи (чињеница јесте да је племство готово потпуно избегавало плаћање пореза - нешто што је Селасије покушао да промени али недовољно, те се чини како се бојао високе класе и могућности да би га иста могла срушити с власти ако им се замери).

Како су године пролазиле тако се и топила слава коју је Хајле Селасије некада уживао у Етиопији. Протести против њега пак постају све више левичарски и марксистички оријентисани (као и други протести у свету у то време).

Напетости у Етиопији постају све веће, а Селасије је због тога бављење домаћим питањима готово у потпуности препустио премијеру Аклилуу Хабтеу-Волду док се он примарно посветио спољној политици која му је увек била дража (и где је несумњиво био успешнији).

Изван Етиопије Хајле Селасије уживао је огроман углед. Био је радо виђен гост код свих светских државника. У исто време тај исти свет, фокусиран на његову царску појаву, увелико је игнорисао оно што се стварно догађа у Етиопији. Етиопска војска масакрира сепаратисте и цивиле у Еритреји. Цела села се уништавају. На више места организована су масовна смакнућа цивила.

Између 1972. и 1974. на простору североисточне етиопске покрајине Воло избија велика глад. Верује се да је од глади умрло између 40.000 и 80.000 људи.

Све то доводи до експлозије незадовољства у земљи. У фебруару 1974. у Адис Абеби избијају немири након наглог повећања инфлације - најмање петоро особа је убијено. Селасије се појавио на државној телевизији те је обећао смањење цене бензина те да ће цене основних намирница остати какве јесу. Та обећања јесу делимично умирила протесте на улицама, али не и војску која је већ неко време незадовољна начином на који Селасије води земљу.

Селасије је сада већ свестан да би му се могао десити војни удар те стога одлучује војницима повећати плате за 33 одсто, али ни то неће бити довољно. Надаље, главни царев човек за домаћу политику, премијер Волд подноси оставку. У марту 1974. пак избија велики четвородневни штрајк који ће парализовати земљу.

Како се дало и наслутити - избија војна побуна, у нижим левичарским ранговима војске (где су плате биле најслабије). 12. септембра 1974. руше тада 82-годишњег цара Селасија с власти.

Задње месеце живота проживеће као затвореник у царској палати под контролом војске. Наводно му се до тада већ и ментално стање погоршало (извори тврде како није био свестан да је срушен с власти).

28. августа 1975. државни медији објавили су како је Хајле Селасије преминуо због упале плућа. Тек пуно година касније, и након пада војне хунте, 1994. установило се како је Селасије заправо био убијен - тачније, војници су га удавили голим рукама у његовом кревету. Наводно су добили наредбу с врха власти нове левичарске војне хунте - у наредби је стајало како Селасије мора бити смртно кажњен јер је за живота водио "феудални режим". Тек 1992. пронађени су његови посмртни остаци, испод бетонских плоча у царској палати. Етиопска православна црква 2000. организовала му је сахрану, но државне власти нису узеле учешћа у церемонији.

Што се пак тиче снага које су дошле на власт рушењем Селасија, реч је о левичарским војним снагама, војној хунти (Дерг) која је већ имала активну подршку СССР-а (говоримо о Хладном рату, а Селасије, иако често практикујући политику несврстаности, јесте био примарно Западни савезник). Уводи се марксистичко-лењинистичка војна диктатура, а на чело власти долази човек по имену Менгисту Хајле Маријам. Његовим доласком нестаје Етиопско царство које је постојало вековима, а Хајле Селасије тако остаје последњи етиопски цар.

Маријам ће се пак такође показати као врло окрутан лидер, сада земље које се назива Народна демократска Република Етиопија. Владаће од 1974. па све до 1991. Кроз све те године траје и Етиопски грађански рат, а поједини извори Маријама оптужују да је одговоран за смрт између 1,2 и 2 милиона Етиопљана (укључујући притом последице катастрофалне глади која је избила у земљи у периоду између 1983. и 1985. године).

Када се распао социјалистички блок у Европи распала се и комунистичка Етиопија. Менгисту Хајле Маријам је побегао из земље у Зимбабве где је добио азил. У одсуству је осуђен за геноцид те му је изречена смртна казна. Но, он и дан данас живи у главном граду Зимбабвеа. Наравно, у Етиопију нема намеру да се враћа.

Што се пак тиче Хајлеа Селасија, очигледно је да није био успешан у бројним својим замислима, а неке од добрих идеја за Етиопију никада није адекватно имплементирао (на пример, земљишну реформу). Остаће у сећању као историјска икона, последњи цар Етиопије, подсетник на време док су цареви још ходали земљом, али и чињеницу да је такав систем био неодржив.

Но, постоји група која за Селасија никада неће рећи нешто негативно - то су Растафаријанци, покрет с Јамајке који је настао 30-их година и који Хајлеа Селасија сматра отелотворењем самог Бога, дословно. Назив покрета долази од његове титуле "рас" (војвода) коју је носио пре него што је постао цар, односно док се још звао Тафари Маконен.

Наравно, Хајле Селасије био је, као и сви ми, обичан смртник, а таквим се и сам сматрао (добро, мало "привилегованијим смртником") те није марио за идеје Растафаријанства.

Како је уопште дошло до тога да афро-американци са Јамајке једног политичког лидера у Етиопији сматрају својим божанством? Све је кренуло с "пророчанством" јамајчанског политичког лидера Маркуса Гарвеја који је заговарао афро-амерички национализам и пан-Африканизам. - Гледајте према Африци, тамо ће црни краљ бити крунисан, он ће бити спаситељ - рекао је он. Недуго затим Хајле Селасије јесте крунисан (иако се заправо годинама спекулисало да ће до тога доћи), а многи следбеници Гарвеја закључили су да је то потврда пророчанства и тако је створена једна нова религија, у којој је жив човек, чак ни не знајући то, постао Бог. У исто време, његово царство, Етиопија, за припаднике Растафаријанства постала је нешто попут Раја, али овде, на Земљи.

Наравно, у ширем контексту искустава афро-америчког становништва за време робовласништва и насилног пребацивања из Африке у Америку и Карибе, није тешко схватити како је настала ова нова религија (заправо, настала је као и бројне друге религије - у тренуцима тешкоће и патње).

Сам Хајле Селасије дао је свој став о поштовању њега у једном интервјуу за канал "ЦБЦ". - Милиони широм света поштују Вас као реинкарнацију Исуса Христа, шта кажете на то - питао га је тада новинар. - Чуо сам за те идеје. Чак сам се и сусрео са појединим Растафаријанцима. Рекао сам им како сам ја дефинитивно човек, смртник, човек којег ће заменити идућа генерација, и да никада не би смели да направе ту грешку и претпоставе или да се претварају да је један човек потекао од Бога - одговорио је Селасије.

Наравно, верницима те изјаве не значе превише (а неки тврде како је реч о погрешном преводу његових речи). Но, Хајле Селасије ипак је изашао у сусрет својим поштоваоцима на један начин - велики земљишни посед Шашамане, око 250 км јужно од Адис Абебе, донирао је 1948. за људе с Кариба који потичу из Африке. Бројне растафаријанске породице преселиле су се на овај простор где живе и дан данас.