РАЗГОВОРИ СА ПУТИНОМ: Има ли помирења Русије и САД?

„Разговоре с Путином” Оливер Стоун је радио две године, забележивши укупно око 20 сати интервјуа, које је обавио у више дневних сеанси у различито време и на разним локацијама у Русији, па и у тајним просторијама Кремља. Направио је четири једносатна филма, које је РТС емитовао од 18. до 21. септембра.

Наиме, Стоун је током две године (2015. и 2016) имао прилику да обави више од десет интервјуа с руским председником Владимиром Путином, уз могућност да му поставља питања по властитом избору. Овај изузетан документарац пружа дубок увид у Путинов лични и професионални живот, а временски и тематски се дотиче Путиновог одрастања у доба комунизма, његовог успона на власт, односа са четири америчка председника и његових изненађујућих ставова о тренутним америчко-руским односима.

Стоун је, представљајући „Разговоре с Путином” летос на Сарајево филм фестивалу, где је добио „Почасно срце Сарајева”, рекао да остварење о руском председнику позив на мир, а на екране долази у јеку другог хладног рата, у застрашујућим околностима у којима САД клизе у ситуацију у којој је реакција Русије све вероватнија. И да управо то желе бројни амерички неоконзервативци и демократе, присталице Хилари Клинтон.

О интересовању које су изазвали Стоунови разговори с Путином сведочи трејлер на „Јутјубу”, који је погледало неколико милиона људи. У отвореном разговору, руски председник говорио је о „великој политици”, о односима са САД-ом, распаду СССР-а, али и о неким врло интимним породичним стварима.

О томе шта нам је то ново открио интервју, тј. Путин, и да ли се можемо надати да то у САД може да промени слику о Путину и Русији, да ли је Србима нешто понудио овај Стоунов интервју, колико је снажна интелектуална струја око Чомског, Като института, Стоуна и других утицајних личности и институција у САД на глобалној сцени, да ли је овај интервју навео неке мислеће људе у свету на нови угао размишљања о односима САД-Русија, о Русији и Путину уопште, шта је био Путинов циљ када је пристао на овај разговор, колико је Стоун, троструки оскаровац, овим и претходним интервјуима, с Кастром и Чавезом, као и својим ангажованим филмовима, уздрмао јавност и какав је ефекат постигао, зашто је позван на Сарајево филм фестивал са овим документарцем, и у каквом су се расположењу и с каквом поруком растали саговорници, своје мишљење су изнели Љиљана Смајловић, новинарка и колумнисткиња, Деспот Ковачевић, докторанд на ФПН-у и сарадник Центра за руске студије, и Иван Карл, филмски и ТВ критичар.

Путин је својеврсна студија контраста у поређењу с другим западним лидерима

Љиљана Смајловић, новинарка и колумнисткиња, на интересантан и бритак начин увезује Стоунове претходнике у интервјуисању Путина, и Стоуна, који се смело и без задршке, не подилазећи ничијем укусу, већ пратећи своја уверења, упустио у дискусију с једним од најутицајнијих људи на свету, првим човеком Русије, и који открива његово, за многе ново лице и ставове које до сада нисмо били у прилици да чујемо.

– Тренутно највећа и најомиљенија „Фоксова” ТВ звезда Такер Карлсон ових је дана признао како му се недавно указала ретка прилика да интервјуише Владимира Путина. Одлучио је да је за његову каријеру најбоље да шансу – пропусти. Закључио је да би га интервју прескупо коштао јер би критике биле бројне и немилосрдне.

Карлсон је гледао како због Путина кроз ватрене обруче два месеца раније скаче друга велика америчка ТВ звезда. За разлику од Оливера Стоуна, Мегин Кели није била нимало наклоњена руском председнику кад га је интервјуисала. Но, гледаоци заражени антируском хистеријом, коју америчка штампа распирује против Путина, очекивали су од ње да поцепа „руског медведа”, слично као што је урадила Трампу на првој предизборној ТВ дебати. Кад се то није десило, осетили су се изневеренима. Зашто уопште интервјуишеш Путина ако му не можеш ништа?

Зато не треба потцењивати ризик којем се Оливер Стоун изложио. Његова намера свакако није била да поцепа Путина, али Стоун ионако никада не подилази просечном америчком политичком укусу. Људи неконвенционалних левичарских уверења не представљају неку нарочиту силу у САД, али Стоун је холивудски селебрити, режисер чији се таленат и успеси не оспоравају и чија личност плени, без обзира на његову политику. Његов је метод да оспорава званичну верзију, али мало ко оспорава његове уметничке побуде, па и када се не слаже с њим. Зато су људи попут њега посебно драгоцени „доносиоци поруке” за Путина, Кастра и друге лидере које Запад демонизује. Претпостављам да би Путин радо давао интервјуе и другим, „обичним” угледним америчким новинарима који немају никаквих симпатија према његовој политици или су дубоко сумњичави према његовом отпору западној хегемонији. Путин је до те мере различит од слике која се о њему дуго ствара у Америци да му свако појављивање у западној јавности користи. Већ то што нема рогове представља контраст уобичајеној америчкој слици о њему. У документарцу делује смирено, контролисано, дисциплиновано. Он је својеврсна студија контраста у поређењу са западним лидерима. Доналд Трамп ужива да се показује као главни баџа у крају, француски председник Макрон троши десетине хиљада евра на шминку и личног стилисту, а Тереза Меј не сме да се суочи са станарима зграде у којој је изгорело више од 80 људи, док Путин код Стоуна размишља о Катону Старијем, а Стаљина сагледава у контексту Кромвела и Наполеона.

Амерички медији јављају да је Путин постао популаран у неким десничарским круговима у Америци захваљујући имиџу снажног лидера и његовим конзервативним социјалним уверењима, традиционализму. Можда је нешто слично на делу и у Сарајеву, где су новинари остали затечени када је Стоунов филм победио на гласању обичних посетилаца филмског фестивала у том граду. Сумњам да је посреди само антиамериканизам. Колико је тај посредни комплимент Путину разбеснео сарајевски интелектуални крем, види се по томе што су увређени и понижени новинари потегли најтеже оруђе, најгору увреду из свог репертоара – оптужбу да је фестивал у матичном граду „демонстрирао поетику Емира Кустурице и његовог фестивала на Мокрој Гори”. Путина у Сарајеву интелектуалци мрзе као покровитеља Срба, али он нешто говори домаћој публици што тамошњи новинари не разумеју или не желе да чују.

Кад је реч о америчким реакцијама на филм, највише ме је забавило када је чувени ТВ новинар Чарли Роуз интервјуисао Стоуна и у једном моменту му прекорно рекао: „Дали сте му прилику да исприча своју страну приче?!” – завршава своју анализу Љиљана Смајловић.

Нова слика Путина у свету

Деспот Ковачевић, докторанд на Факултету политичких наука и сарадник Центра за руске студије, говорећи за „Експрес” о томе шта је ново открио интервју и да ли се можемо надати да то у САД може да промени слику о Русији и њеном председнику, рекао је да се интервју с Владимиром Путином који је радио Оливер Стоун може посматрати вишезначно. О утиску и откривању нечег новог може се говорити пре свега из личног угла. За добре познаваоце личности Владимира Путина, међународних односа и руског политичког система може се рећи да је овај интервју само још једна потврда великог повратка Русије на светску сцену у креирању мултиполарног света. Слика Путина у САД-у грађена је од његове појаве, у прво време делимично позитивна, али након тога јако негативна уз деценијску негативну слику Русије и раније СССР-а, тако да један интервју не може утицати много. Изградња имиџа и брендирање лидера, државе и нације су комплексни процеси који се тешко граде, а још теже разграђују ако постану укорењени.

Опширније читајте у новом Експресу који је на киосцима од петка, 29. септембра. . .