"Сценарио већ виђен у Југославији" Руска анализа напада на Иран: Могуће нове рунде сукоба - издвојено седам лекција

Анализа портала "Russia Today" почиње прегледом ситуације, а потом следи седам "лекција".

Како пишу, масовни ваздушни напади Израела и Сједињених Држава на Иран нису дошли ниоткуда. Ударне снаге су се гомилале у Персијском заливу месецима, а преговори између Техерана и Вашингтона су застали без икаквих реалних шанси за напредак. Међутим, атентат на врховног вођу Алија Хамнеија, чланова његове породице и неколико високих иранских званичника послао је шок далеко изван регионалних граница.

Техеран је одговорио ракетним нападима на Израел и америчке циљеве на Блиском истоку. Последице су биле тренутне: поремећаји у снабдевању нафтом кроз Персијски залив, нестабилност на енергетским тржиштима и нестабилност у финансијским и транспортним системима Уједињених Арапских Емирата и Катара. Глобално тржиште је брзо осетило колико је регион стратешки осетљив.

Иран би могао да издржи почетни удар – копнена инвазија за сада делује мало вероватно. Али продужена кампања ваздушних и ракетних удара би постепено еродирала његову индустријску базу, продубила економску кризу и додатно осиромашила његово становништво. Чак и ако Техеран апсорбује овај талас, тешко је искључити нове рунде сукоба, осим ако трошкови за све стране не постану политички и војно неодрживи, пише РТ.

Лекције из ове кризе

Како се даље наводи у тексту, из ове кризе треба извући неколико важних лекција, посебно за Русију:

1. Санкције ретко представљају последње средство

Иран је под санкцијама САД од 1979. године, а режим мера је временом постајао свеобухватнији и координисанији. Вашингтон је убедио савезнике и треће земље да ограниче куповину иранске нафте, а део притиска је институционализован кроз Савет безбедности УН. Али санкције никада нису биле самостално средство. Пратиле су их војне операције, специјалне операције, атентати и сајбер напади. Сличан образац је виђен у Ираку, Југославији, Либији, Сирији и Венецуели. Санкције и сила нису супротности – оне су често само фазе исте стратегије.

2. Притисак је дугорочна стратегија

Иран деценијама пати од стратегије исцрпљивања. Оно што је почело као економско обуздавање еволуирало је у прецизно, измерено војно слабљење без формалне окупације. Овај модел – константан, али контролисан притисак – могао би да карактерише и западну политику према Русији. Чак и ако дође до привременог ублажавања, извозна ограничења, посебно на технологије двоструке намене, вероватно ће остати на снази годинама, можда и деценијама.

3. Уступци не гарантују трајно олакшање

Нуклеарни споразум из 2015. године, ратификован Резолуцијом 2231 Савета безбедности УН, омогућио је Ирану ублажавање санкција у замену за ограничавање његовог нуклеарног програма. Али три године касније, Вашингтон се повукао из споразума и поставио нове захтеве. Предах је био кратак. Ово искуство објашњава зашто је Москва опрезна у погледу преговора о Украјини: једнострани уступци, када је поверење ниско, могу бити стратешки ризични.

4. Лидери постају директне мете

У прошлости, промена режима је често била резултат војне интервенције, али елиминисање највишег руководства није увек био примарни циљ. Данас се та линија мења. Циљана убиства високих званичника сигнализирају нову фазу сукоба у којој само државно руководство постаје легитимна мета. Безбедност лидера више није само питање личне заштите, већ и ефикасности противваздушне одбране, контраобавештајних служби и отпорности војне структуре.

5. Унутрашња нестабилност отвара врата спољном притиску

Чак и пре напада, Иран се суочавао са таласима протеста, економским тешкоћама и политичким тензијама. Спољни актери често тумаче такву ситуацију као знак рањивости. Историја показује како унутрашње пукотине могу изазвати колапс – Либија је један пример, распад СССР-а је други. Унутрашња кохезија, функционалне институције и поверење између државе и друштва постају кључни елементи националне безбедности.

6. "Црни витезови" имају своје границе

Иран је ублажио санкције продајом нафте земљама које су спремне да игноришу или заобиђу западни притисак, као што су Кина, Индија и Турска. Русија је такође преусмерила трговину ка азијским партнерима након 2022. године. Али економска сарадња не значи аутоматски војну заштиту. Трговински партнери ретко преузимају одбрамбене обавезе. Економска отпорност може купити време, али није замена за војну снагу.

7. Одвраћање мора бити убедљиво – и психолошко

Иран је показао своју способност да узврати – ракетним и беспилотним нападима и претњама да ће ограничити пловидбу кроз Ормуски мореуз. Али ако противник процени да су ови ударци болни, али подношљиви, одвраћање је слабо. У дуготрајним сукобима, праг толеранције на губитке може порасти, повећавајући ризик од ескалације. Само војна моћ није довољна ако друга страна верује да може да издржи последице.

Криза у Ирану стога није изоловани регионални сукоб, већ симптом дубље трансформације међународног система. Санкције се претварају у војне ударе, преговори коегзистирају са дугорочном исцрпљеношћу, а политичко вођство постаје легитимна мета. Порука је суморна, али јасна: у новој ери, издржљивост, унутрашња стабилност, стратешко стрпљење и убедљиво одвраћање су кључни. Све остало може се испоставити као привремени предах, пише РТ.