"Scenario već viđen u Jugoslaviji" Ruska analiza napada na Iran: Moguće nove runde sukoba - izdvojeno sedam lekcija

Analiza portala "Russia Today" počinje pregledom situacije, a potom sledi sedam "lekcija".

Kako pišu, masovni vazdušni napadi Izraela i Sjedinjenih Država na Iran nisu došli niotkuda. Udarne snage su se gomilale u Persijskom zalivu mesecima, a pregovori između Teherana i Vašingtona su zastali bez ikakvih realnih šansi za napredak. Međutim, atentat na vrhovnog vođu Alija Hamneija, članova njegove porodice i nekoliko visokih iranskih zvaničnika poslao je šok daleko izvan regionalnih granica.

Teheran je odgovorio raketnim napadima na Izrael i američke ciljeve na Bliskom istoku. Posledice su bile trenutne: poremećaji u snabdevanju naftom kroz Persijski zaliv, nestabilnost na energetskim tržištima i nestabilnost u finansijskim i transportnim sistemima Ujedinjenih Arapskih Emirata i Katara. Globalno tržište je brzo osetilo koliko je region strateški osetljiv.

Iran bi mogao da izdrži početni udar – kopnena invazija za sada deluje malo verovatno. Ali produžena kampanja vazdušnih i raketnih udara bi postepeno erodirala njegovu industrijsku bazu, produbila ekonomsku krizu i dodatno osiromašila njegovo stanovništvo. Čak i ako Teheran apsorbuje ovaj talas, teško je isključiti nove runde sukoba, osim ako troškovi za sve strane ne postanu politički i vojno neodrživi, piše RT.

Lekcije iz ove krize

Kako se dalje navodi u tekstu, iz ove krize treba izvući nekoliko važnih lekcija, posebno za Rusiju:

1. Sankcije retko predstavljaju poslednje sredstvo

Iran je pod sankcijama SAD od 1979. godine, a režim mera je vremenom postajao sveobuhvatniji i koordinisaniji. Vašington je ubedio saveznike i treće zemlje da ograniče kupovinu iranske nafte, a deo pritiska je institucionalizovan kroz Savet bezbednosti UN. Ali sankcije nikada nisu bile samostalno sredstvo. Pratile su ih vojne operacije, specijalne operacije, atentati i sajber napadi. Sličan obrazac je viđen u Iraku, Jugoslaviji, Libiji, Siriji i Venecueli. Sankcije i sila nisu suprotnosti – one su često samo faze iste strategije.

2. Pritisak je dugoročna strategija

Iran decenijama pati od strategije iscrpljivanja. Ono što je počelo kao ekonomsko obuzdavanje evoluiralo je u precizno, izmereno vojno slabljenje bez formalne okupacije. Ovaj model – konstantan, ali kontrolisan pritisak – mogao bi da karakteriše i zapadnu politiku prema Rusiji. Čak i ako dođe do privremenog ublažavanja, izvozna ograničenja, posebno na tehnologije dvostruke namene, verovatno će ostati na snazi godinama, možda i decenijama.

3. Ustupci ne garantuju trajno olakšanje

Nuklearni sporazum iz 2015. godine, ratifikovan Rezolucijom 2231 Saveta bezbednosti UN, omogućio je Iranu ublažavanje sankcija u zamenu za ograničavanje njegovog nuklearnog programa. Ali tri godine kasnije, Vašington se povukao iz sporazuma i postavio nove zahteve. Predah je bio kratak. Ovo iskustvo objašnjava zašto je Moskva oprezna u pogledu pregovora o Ukrajini: jednostrani ustupci, kada je poverenje nisko, mogu biti strateški rizični.

4. Lideri postaju direktne mete

U prošlosti, promena režima je često bila rezultat vojne intervencije, ali eliminisanje najvišeg rukovodstva nije uvek bio primarni cilj. Danas se ta linija menja. Ciljana ubistva visokih zvaničnika signaliziraju novu fazu sukoba u kojoj samo državno rukovodstvo postaje legitimna meta. Bezbednost lidera više nije samo pitanje lične zaštite, već i efikasnosti protivvazdušne odbrane, kontraobaveštajnih službi i otpornosti vojne strukture.

5. Unutrašnja nestabilnost otvara vrata spoljnom pritisku

Čak i pre napada, Iran se suočavao sa talasima protesta, ekonomskim teškoćama i političkim tenzijama. Spoljni akteri često tumače takvu situaciju kao znak ranjivosti. Istorija pokazuje kako unutrašnje pukotine mogu izazvati kolaps – Libija je jedan primer, raspad SSSR-a je drugi. Unutrašnja kohezija, funkcionalne institucije i poverenje između države i društva postaju ključni elementi nacionalne bezbednosti.

6. "Crni vitezovi" imaju svoje granice

Iran je ublažio sankcije prodajom nafte zemljama koje su spremne da ignorišu ili zaobiđu zapadni pritisak, kao što su Kina, Indija i Turska. Rusija je takođe preusmerila trgovinu ka azijskim partnerima nakon 2022. godine. Ali ekonomska saradnja ne znači automatski vojnu zaštitu. Trgovinski partneri retko preuzimaju odbrambene obaveze. Ekonomska otpornost može kupiti vreme, ali nije zamena za vojnu snagu.

7. Odvraćanje mora biti ubedljivo – i psihološko

Iran je pokazao svoju sposobnost da uzvrati – raketnim i bespilotnim napadima i pretnjama da će ograničiti plovidbu kroz Ormuski moreuz. Ali ako protivnik proceni da su ovi udarci bolni, ali podnošljivi, odvraćanje je slabo. U dugotrajnim sukobima, prag tolerancije na gubitke može porasti, povećavajući rizik od eskalacije. Samo vojna moć nije dovoljna ako druga strana veruje da može da izdrži posledice.

Kriza u Iranu stoga nije izolovani regionalni sukob, već simptom dublje transformacije međunarodnog sistema. Sankcije se pretvaraju u vojne udare, pregovori koegzistiraju sa dugoročnom iscrpljenošću, a političko vođstvo postaje legitimna meta. Poruka je sumorna, ali jasna: u novoj eri, izdržljivost, unutrašnja stabilnost, strateško strpljenje i ubedljivo odvraćanje su ključni. Sve ostalo može se ispostaviti kao privremeni predah, piše RT.