ДИЖЕ СЕ ПРАШИНА у Русији: Колико је изостанак највећег опозиционара утицао на септембарске изборе?

Први део текста можете прочитати ОВДЕ.

Излазност у Москви је била нижа упркос чињеници да је по први пут било омогућено грађанима Москве који не живе у престоници, тј. не затекну се у месту пребивалишта на дан избора, да се региструју и гласају у месту боравишта на дан избора. Ова одлука је правдана чињеницом да одређени број грађана Москве део године проводи у својим викендицама далеко од града, али и тиме што је немали број грађана Москве рођен у неком другом делу РФ или је само послом/образовањем везан за престоницу, те један део године проводи у завичају.

Измене изборног законодавства града Москве су спроведене управо на иницијативу градоначелника Собјанина.

Укупно је у недељу било могуће гласати на 209 бирачких места за градоначелника Москве изван Москве, од укупно око 4000 бирачких места. Излазност на бирачким местима ван Москве је износила преко 70%, односно два и по пута више него у граду Москви, што указује на чињеницу да без њиховог отварања, не би било могуће превисити ни 30% укупне излазности на изборима за градоначелника престонице.

Актуелни градоначелник Сергеј Собјанин остварио је веома убедљиву победу, освојивши преко 70% гласова. Победа је осетно убедљивија него пре пет година, када је изборна трка умало отишла у други круг, пошто је кандидат владајуће партије успео да освоји нешто више од 51% гласова. Ипак, битна разлика у односу на те изборе јесте изостанак тадашњег кључног противкандидата Алексеја Анатољевича Наваљног. 

Русија представила доказе: Украјинска војска оборила авион на лету МХ-17 (ВИДЕО)

Наваљни се у годинама великих протеста у РФ 2011. и 2012. године профилисао као утицајни блогер, препознат нарочито у изразито урбаним деловима Москве и Санкт Петербурга. Наваљни, по образовању правник, потом је почео да гради своју политичку каријеру на националном нивоу и профилише се као кључни изазивач Владимира Путина лично, али и система који он представља. Са једне стране, идеолошки приступ Наваљног је имао либералан призвук, у смислу борбе за људска права и слободу говора, слободу политичког деловања, окупљања и исказивања ставова, смењивост власти.

Наваљни је идеолошки оријентисан ка изградњи јединственог западног блока и у великој мери са симпатијама гледа на концепт САД, као функционалне, демократске и правне државе у којој је администрација подређена појединцу, а не вице верса. Наваљни руски народ сматра делом јединствене европске културе и западне цивилизације. 

Но поред одређеног степена либерализма, у деловању Наваљног можемо видети још две јасне поруке, којима покушава да се профилише пред руским бирачима. Наваљни је руски националиста, који се не либи да одређене тежње које политички кругови на Западу углавном доживљавају као иредентистичке и империјалистичке, представи као легитимне руске циљеве. 

Наваљни је још 2008. године, у време руско-грузијског рата, износио расистичке коментаре о Грузинима као етничкој групи, позивао на њихово протеривање из РФ и изразио жаљење што крстарећим ракетама не може гађати генералштаб грузијске војске. Пет година касније се извинио због расистичких коментара у вези Грузина, али је потврдио своје политичке ставове када је Јужни Кавказ у питању, изнете у време рата. 

Наваљни се оштро противи политици Кремља која дозвољава виши степен присуства радника са Кавказа и из централне Азије, нарочито из доминантно муслиманских земаља. За Наваљног је такав концепт погрешан и по његовом мишљењу доводи до угрожавања безбедности и радних места домицилног руског становништва, као и до потискивања аутентичне руске културе. 

Наваљни себе дефинише као "националног демократу", био је један од организатора "Сверуског марша", који је од стране либералних кругова окарактерисан као "парада националиста свих форми".

Немачки председник поручио: Нико није срећан због односа Европе и Русије

Наваљни је више пута, готово отворено негирао постојање засебне украјинске и белоруске нације, наглашавајући како би са места председника предано радио на приближавању три државе јер је свакако реч о "једном народу". Истина, по овом питању Наваљни је износио амбивалентне ставове и у неколико ситуација покушавао да промени представу о себи као негатору украјинске нације. 

У украјинској јавности је широко распрострањен став о делимичном украјинском пореклу Наваљног, што ни он сам није демантовао.

По питању Крима, Наваљни је на почетку кризе 2014. године говорио о неопходности поштовања украјинског суверенитета, али такође и вишег степена аутономије за "рускојезично" становништво, законске гаранције у том правцу, затим безбедност останка руске Црноморске флоте у Севастопољу, као и гаранције о неуласку Украјине у НАТО савез. 

Наваљни је неколико месеци доцније став променио и истакао како, да је председник, не би дозволио повратак АР Крим и Севастопоља под окриље Кијева, али да би организовао "нормалан референдум", на ком би се грађани полуострва изјаснили где желе да живе, слободном вољом. 

Наваљни критикује политику Владимира Путина спрам Украјине, сматра да Москва "спонзорише рат у Донбасу", те да таква активност наноси непоправљиву штету руским интересима. 

- Владимир Путин тврди да се бори за велики "Руски свет", а заправо га чини само мањим. Погледајте ситуацију данас у Белорусији. Тамо певају увредљиве песме на стадионима о руском председнику. Погледајте Украјину. Тамо више немате политичара који не износи отворено антируске ставове. Путинова политика је довела до тога да нас данас у Украјини мрзе - наводи он.

Наваљни се такође представља као непомирљиви борац против корупције. У више наврата је објављивао детаље о енормном богатству државних чиновника и некретнинама које поседују, углавном службеници Министарства правде, како у РФ, тако и на Западу. Пажњу на себе је и у светским аналитичким круговима, дефинитивно скренуо 2012. године, када је успео да освоји 27.24% гласова на изборима за градоначелника Москве и умало одведе изборну трку у други круг.

Сам Наваљни је неретко привођен и више пута је затваран на основу мандатних казни, углавном због кршења забрана одржавања јавних скупова. Такође, Наваљном се суди од 2012. године у случају "Кировлес" где се терети да је био део криминалне групе која је покушала да противправно присвоји производе јавног предузећа "Кировлес" из Кировске области, а у којој се током 2009. године Наваљни јављао као саветник локалног губернатора Никите Белика, који данас служи затворску казну.

Наваљни је првостепено осуђен 2013. године на пет година затвора, иако је првостепено веће накнадно изменило своју одлуку и одлучило да се издржавање затворске казне одложи до евентуалне правоснажности пресуде. 

У међувремену, фебруара 2016. године Европски суд за људска права је пресудио у корист Наваљног, осудивши РФ због кршења права оптуженика на фер суђење. Исте године, новембра месеца, Врховни суд РФ поништава пресуду првостепеног органа из 2013. године и враћа поступак на поновно суђење. Првостепени суд 2017. године поново осуђује Наваљног на пет година затвора, након чега Наваљни подноси нову жалбу вишој инстанци. Овај судски процес и даље је у току. 

Други поступак против Наваљног и његовог брата Олега, повели су руски тужиоци крајем 2012. године, тврдећи како су браћа Наваљни преварно оштетили своје клијенте из компаније Ив Рошер. Иако су сами представници компаније на суђењу демантовали да су претрпели било какву штету дејствовањем Алексеја Наваљног, Наваљни је смештен у кућни притвор фебруара 2014. године.

Мера је укинута децембра исте године, тек по изрицању првостепене пресуде, по којој је Алексеј осуђен на три и по године затвора, условно. Пресуда је наредне године одлуком другостепеног органа постала правоснажна. Европски суд за људска права, донео је одлуку 2017. године по којој је пресуда руских правосудних органа оцењена као неоснована. 

Наваљном је онемогућено да се кандидује на претходним председничким изборима, текуће 2018. године, иако је тврдио да поседује неопходан број потписа којима се подржава његова кандидатура. Образложење одбијања његове кандидатуре од стране Државне изборне комисије, била је правоснажна пресуда у поступку Ив Рошер, цитирајући одредбу закона како лицу које је правоснажно осуђено за кривично дело, не може бити одобрена кандидатура за председника РФ. 

Украјина јача војно присуство на Азовском мору: До краја године изградња нове поморске базе (ФОТО)

Наваљни пуних шест година не успева да региструје своју политичку партију у РФ. Само током 2018. године два пута су одбијани његови захтеви за регистрацијом из процедуралних разлога. Занимљиво, године 2014. Наваљном је уручено решење о регистрацији политичке партије, које је потом укинуто од стране руских управних органа. 

Наваљни се тако није политички супротставио нити Владимиру Путину, нити Сергеју Собјанину у изборној 2018. години и концентрисао се на ванинституционалну политичку борбу, превасходно кроз уличне протесте због непопуларне пензионе реформе. 

Закључак

Пензиона реформа коју је Влада Дмитрија Медведева започела уз подршку председника Владимира Путина, дубоко је непопуларна међу руским грађанством. Ово свакако није ново сазнање за руске лидере, али су регионални избори потврдили неподељено негативан став грађана РФ по овом питању, без обзира на део земље у ком живе, социјални статус или етнички предзнак. Свакако, популарност пре свих руског лидера је довољно висока да може амортизовати незадовољство грађана и донекле ублажити изборни пад највеће руске политичке организације. Пензионом реформом оригинално се подразумевало да се граница за одлазак у пензију за мушкарце помери са 60 на 65, док би за жене та граница била померена са 55 на 63. 

Након серије протеста, па чак и одлазака високопозиционираних чиновника попут Сергеја Железњака из редова владајуће елите, Владимир Путин је одлучио да се обрати нацији уочи регионалних избора и ублажи пензиону реформу, предлажући да се граница за одлазак жена у пензију повећа са 55 на 60, док је оригинално решење за мушкарце о померању границе са 60 на 65 руски лидер подржао. Иако је почетак пензионе реформе обнародован на дан почетка светског првенства у фудбалу, то није умањило незадовољство, очито највећег броја руског становништва. 

Јасно, пензиона реформа је неопходна. Према службеним проценама у РФ ће 2044. године број пензионера бити исти као и број радно активног становништва. Одржавање нереалног система наслеђеног из совјетског периода може бити само додатно оптерећење за руску економију које ће временом потпуно урушити привреду, спречити могућност развоја тржишне економије и напослетку довести до колапса руског социјалног система. 

Ипак, у држави којом се готово читав век владало левичарском демагогијом, никоме није лако да спроведе резове који би се пре могли окарактерисати као логични, него болни. Па чак ни сувереном Владимиру Путину. Изборни резултати од 09. септембра и подршка популистичким порукама у највећој мери КПРФ, али и ЛДПР, никако нису изненађење. 

Шта више, уколико драстичан пад броја депутата из редова ЈР у регионалним и локалним парламентима буде највиша цена коју ће Кремљ платити, како би спровео реформу која неће донети бољитак, већ спречити сигуран и катастрофичан сценарио, Путин и Медведев могу бити задовољни чак и недељним резултатима, гледано кроз ширу слику. 

ХИСТЕРИЈА у британским медијима: Обавештајне службе тврде да има још осумњичених у "случају Скрипаљ"

Оно што јесте проблем за руско лидерство је што не могу бити сигурни да ће се све зауставити само на политичким уступцима системској опозицији. Улазак у власт, вероватно кроз коалицију са ЈР, комуниста и либералних демократа Жириновског, може бити и од вишеструке користи за ЈР. Политичка порука, како за домаћу, тако и за страну јавност може да гласи: вишепартизам постоји у РФ. 

Такође, уласком у владајуће структуре, ионако властима блиске опозиционе снаге оличене у КПРФ и ЛДПР ће се додатно пацификовати и што је још важније, пред јавношћу преузети део одговорности за неопходне промене у фундаментима социјалне политике. Условни двопартизам, какав прижељкују комунисти, може бити политички бенефит и за ЈР, јер би довео до каналисања грађанског незадовољства и из потенцијално ванинституционалних, преусмерио у институционалне оквире. Тиме би вансистемски опозиционари попут Наваљног били ослабљени и потенцијално маргинализовани. Једини проблем или боље рећи ризична непознаница у овом развоју ситуације јесте – време.

Уколико незадовољство пензионом реформом потраје, комбиновано поновним слабљењем рубље и њеним актуелним падом на двоипогодишњи минимум у односу на амерички долар (упркос повољним ценама на тржишту енергената), а што може повећати незадовољство и у овом веку ојачане руске средње класе, револт грађанства се може претворити у ширу подршку оним снагама које би биле перципиране као довољно бескомпромисне или како то вансистемски лидери дефинишу: истински опозиционе. 

Ипак, популарност лично руског председника је довољно висока, да у комбинацији са широком лепезом политичких инструмената који Кремљу стоје на располагању, данас не можемо говорити о озбиљнијој кризи власти ЈР. Са друге стране можемо подвући и да су геополитички одјеци након анексије Крима и ангажмана руске армије у Сирији, унутар саме РФ отупели. И да су социјалне реформе на истоку и даље табу тема, са кратким социјалним фитиљем који се не може неутралисати само маркетиншким потезима на унутрашњем или радикалним резовима на спољашњем политичком плану.