Шокирани научници ловили џиновску, мутирану ајкулу, а када су заронили уследио је шок: Језива истина крила се у дубинама Атлантика

Необични угризи на телима великих морских животиња код обале савезне америчке државе Њујорк покренули су праву научну истрагу. Због огромних трагова угриза на грбавом киту и тешко повређеној сивој фоки, истраживачи су кренули у потрагу за мистериозном џиновском ајкулом коју су прозвали "Шаркзила".

Током експедиције разматрана је чак и контроверзна теорија да су генетске промене изазване радиоактивним отпадом могле да створе неуобичајено великог предатора. Међутим, резултати истраживања показали су сасвим другачију причу.

Огромни угризи покренули потрагу за "Шаркзилом"

Морски биолог Крејг О'Конел покушао је да објасни мистериозне угризе пречника чак 60 центиметара који су пронађени на лешини грбавог кита и тешко повређеној сивој фоки.

Његова почетна претпоставка била је да су се у воде код Лонг Ајланда вратиле велике беле ајкуле, које су деценијама биле знатно ређе због прекомерног излова.

Истовремено је изнео и знатно контроверзнију хипотезу. Према тој теорији, цурење радиоактивног отпада из буради одложених крајем шездесетих година прошлог века у подморском кањону Хадсон могло је да изазове генетске промене код појединих морских животиња.

Тридесеточасовна експедиција у дубинама Атлантика

Како би пронашли мистериозног предатора, О'Конел и његов тим кренули су у 30-часовну експедицију.

Циљ је био да пронађу животињу, обележе је сателитским одашиљачем и узму узорке ткива за лабораторијску анализу.

Истраживачи су око 160 километара од Монтока спустили камере и мамце у дубине кањона Хадсон, огромне подморске клисуре која на појединим местима достиже више од 1.200 метара дубине.

Камере прво снимиле велику белу, па мако ајкуле

Снимци са камера најпре су забележили велику женку велике беле ајкуле, а потом и неколико мако ајкула, које важе за најбрже ајкуле на свету и могу да развију брзину већу од 70 километара на час.

Када су се две мако ајкуле изненада удаљиле из кадра, истраживачи су посумњали да их је отерао још већи морски предатор.

На крају откривен прави "кривац"

Пред сам завршетак експедиције појавила се готово 3,7 метара дуга женка мако ајкуле.

О'Конел је успео да је обележи сателитским одашиљачем и узме узорак ткива, иако први покушај није био успешан.

Лабораторијске анализе показале су да није било никаквих трагова радиоактивних мутација, чиме је одбачена теорија о такозваној "нуклеарној Шаркзили".

Зашто је мако ајкула нападала велики плен?

Истраживање је на крају понудило много једноставније објашњење.

Показало се да је подручје важно мрестилиште мако ајкула, а да је огромна скотна женка интензивније ловила како би обезбедила довољно хране за развој младунаца.

Тако је мистерија великих угриза коначно решена. Иза узнемирујућих повреда није стајало мутирано морско чудовиште, већ једна од највећих и најбржих мако ајкула, једног од најмоћнијих природних предатора Атлантског океана.