Кување људи, ломљење прстију, тегљење удова - Погледајте најсуровије технике мучења кроз историју
Методи мучења који леде крв у жилама
Човек вековима ради на сопственом унапређењу и развијању технологија које је креирао. Системи, односно справе за мучење, такође су се развијали вековима, а ово су неке од најсуровијих метода кроз историју.
Психијатар упозорава: Стрепња и неизвесност у доба пандемије воде у благу депресију
ХЕЛИКОПТЕР СЕ ТРАГИЧНО СРУШИО: Након пада, потонуо на морско дно, спасиоци трагају за преживелима (ВИДЕО)
ДРАМА НА МОРУ: Потонуо канадски брод - потрага за шест чланова посаде у току
- Тужна је истина да највеће зло чине људи који се никад нису одлучили да ли ће бити добри или зли - написала је теоретичарка политике Хана Арент.
Начин мучења и однос према затвореницима често су сматрани за мерила цивилизованости једног друштва , јер баш као и било која друга човеку својствена работа која зависи од технологије, и мучење се развијало кроз векове.
Обично се сматра се да је у средњем веку, са изумом бројних направа, доведено до запрепашћујућег нивоа бруталности.
Једна од метода мучења и извршења смртне казне, на пример, било је кување живог човека у котлу пуном воде или уља.
Овакво мучење и убиство, најчешће извођено у периоду од 12. до 16. века, коришћено је у Азији и Европи, и то обично јавно, на трговима.
На пример, забележено је да је студент Помпињо Алђерио скуван 22. августа 1556. године на Тргу Навона у центру Рима пошто је одбијао да прихвати црквену доктрину.
Две и по деценије раније енглески краљ Хенри VIII , оснивач династије Тјудор, озаконио је кување као начин извршења смртне казне, углавном за убице које су тровале људе.
Међу "најпопуларнијим" справама за мучење у средњем веку био је већ вековима познат "заварени бик", месингана животиња у природној величини, шупља изнутра.
У њу би се убацивао осуђеник на мучење или смрт (prethodno би му обично одсекли језик), а онда би се отвор добро затварао и испод бика би се подложила ватра.
Док се жртва полако пекла, њено вриштање у агонији, захваљујући систему цеви постављених унутар бика, звучало би као урликање животиње којој дим куља из уста.
Легенда каже да је завареног бика измислио Грк Перилус за свог владара, тиранина Фалариса, и овако му описао справу: "Крици ће до вас долазити кроз цеви као најнежније, најпатетичније и најмелодичније урликање."
Игром случаја, Перилус је постао прва жртва свог изума, пошто је на њему тестиран.
Кување и печење људи постало је "популарно" у средњем веку због тежње мучитеља да не проливају крв невиних људи, а и такви, попут ратних заробљеника, мучени су и убијани.
Међу "чистијим" методама било је, на пример, ломљење прстију шрафовима за палчеве. Од тога људи нису умирали, али су доживљавали неподношљиве болове: њихов палац мучитељи би постављали међу металне шипке, а онда би их притискали одозго дрвеном летвом.
На релативно сличном принципу, мучење без крви, заснива се и постоље за мучење - четвртасти рам који је на својим крајевима имао ваљке и за њих завезане канапе. Жртву би положили на постоље, а руке и ноге би јој везали за канапе. Када би ваљци почели да се окрећу, канап би им повлачио и тегљио екстремитете – све док им се не дислоцирају зглобови или потпуно ишчупају руке и ноге.
Тегљење екстремитета често се радило вешањем за руке, али и "четвртинањем" помоћу коња, тако што би се руке и ноге мученика везале за четири коња и развлачиле на четири стране.
Без пуштања крви мучило се и "виљушком за јеретика" - овај оштар метални предмет, налик виљушци, везиван је канапом око врата жртве и намештан тако да је оштар врх боде тачно на прелазу између врата и браде, а супротна ивица боде у груди. Жртва је могла тек плитко да дише или евентуално каже неколико речи – ако се од ње очекивало признање или информација.
Стравичан ужас међу осуђеницима изазивала би сама помисао на справу чију су употребу приписивали шпанској инквизициији - Јудину столицу (или Јудину колевку), мада је она коришћена и у Италији, Немачкој, Француској… Ова висока столица уместо равног седалног дела има оштар врх на који би села жртва. Уједно би била везана за врат, а мучитељи су је канапима постепено повлачили надоле и набијали на врх столице.
Уз "једноставне" технике као што је, на пример, набијање на колац или сечење тестером на два дела, међу најстравичније методе мучења спадају и столица за испитивање - потпуно обложена танким ексерима који се забијају у кожу, којој помало наликује и "гвоздена девојка", што је справа налик ковчегу у којој мученик не лежи, већ стоји усправно.
Када уђе у ковчег и за њим се затворе врата, дуги оштри шиљци зарију му се груди, очи и леђа, али не погађају виталне органе па жртва данима умире у највећим мукама.
Границе човекове маште, чак и када је у питању мучење других, било кривих или недужних људи, недокучиве су.
Након еволуције која је трајала милионима година, човек је и даље остао једина животиња која убија из спорта и која мучи ради забаве. Чак и данас мало шта се променило, у поређењу са 14. веком једина промена је та да постоји уређај који може да репродукује толико гласан звук да излуђује, као и најлон којим се може врло верно симулирати дављење.