Kuvanje ljudi, lomljenje prstiju, tegljenje udova - Pogledajte najsurovije tehnike mučenja kroz istoriju
Metodi mučenja koji lede krv u žilama
Čovek vekovima radi na sopstvenom unapređenju i razvijanju tehnologija koje je kreirao. Sistemi, odnosno sprave za mučenje, takođe su se razvijali vekovima, a ovo su neke od najsurovijih metoda kroz istoriju.
Psihijatar upozorava: Strepnja i neizvesnost u doba pandemije vode u blagu depresiju
HELIKOPTER SE TRAGIČNO SRUŠIO: Nakon pada, potonuo na morsko dno, spasioci tragaju za preživelima (VIDEO)
DRAMA NA MORU: Potonuo kanadski brod - potraga za šest članova posade u toku
- Tužna je istina da najveće zlo čine ljudi koji se nikad nisu odlučili da li će biti dobri ili zli - napisala je teoretičarka politike Hana Arent.
Način mučenja i odnos prema zatvorenicima često su smatrani za merila civilizovanosti jednog društva , jer baš kao i bilo koja druga čoveku svojstvena rabota koja zavisi od tehnologije, i mučenje se razvijalo kroz vekove.
Obično se smatra se da je u srednjem veku, sa izumom brojnih naprava, dovedeno do zaprepašćujućeg nivoa brutalnosti.
Jedna od metoda mučenja i izvršenja smrtne kazne, na primer, bilo je kuvanje živog čoveka u kotlu punom vode ili ulja.
Ovakvo mučenje i ubistvo, najčešće izvođeno u periodu od 12. do 16. veka, korišćeno je u Aziji i Evropi, i to obično javno, na trgovima.
Na primer, zabeleženo je da je student Pompinjo Alđerio skuvan 22. avgusta 1556. godine na Trgu Navona u centru Rima pošto je odbijao da prihvati crkvenu doktrinu.
Dve i po decenije ranije engleski kralj Henri VIII , osnivač dinastije Tjudor, ozakonio je kuvanje kao način izvršenja smrtne kazne, uglavnom za ubice koje su trovale ljude.
Među "najpopularnijim" spravama za mučenje u srednjem veku bio je već vekovima poznat "zavareni bik", mesingana životinja u prirodnoj veličini, šuplja iznutra.
U nju bi se ubacivao osuđenik na mučenje ili smrt (prethodno bi mu obično odsekli jezik), a onda bi se otvor dobro zatvarao i ispod bika bi se podložila vatra.
Dok se žrtva polako pekla, njeno vrištanje u agoniji, zahvaljujući sistemu cevi postavljenih unutar bika, zvučalo bi kao urlikanje životinje kojoj dim kulja iz usta.
Legenda kaže da je zavarenog bika izmislio Grk Perilus za svog vladara, tiranina Falarisa, i ovako mu opisao spravu: "Krici će do vas dolaziti kroz cevi kao najnežnije, najpatetičnije i najmelodičnije urlikanje."
Igrom slučaja, Perilus je postao prva žrtva svog izuma, pošto je na njemu testiran.
Kuvanje i pečenje ljudi postalo je "popularno" u srednjem veku zbog težnje mučitelja da ne prolivaju krv nevinih ljudi, a i takvi, poput ratnih zarobljenika, mučeni su i ubijani.
Među "čistijim" metodama bilo je, na primer, lomljenje prstiju šrafovima za palčeve. Od toga ljudi nisu umirali, ali su doživljavali nepodnošljive bolove: njihov palac mučitelji bi postavljali među metalne šipke, a onda bi ih pritiskali odozgo drvenom letvom.
Na relativno sličnom principu, mučenje bez krvi, zasniva se i postolje za mučenje - četvrtasti ram koji je na svojim krajevima imao valjke i za njih zavezane kanape. Žrtvu bi položili na postolje, a ruke i noge bi joj vezali za kanape. Kada bi valjci počeli da se okreću, kanap bi im povlačio i tegljio ekstremitete – sve dok im se ne dislociraju zglobovi ili potpuno iščupaju ruke i noge.
Tegljenje ekstremiteta često se radilo vešanjem za ruke, ali i "četvrtinanjem" pomoću konja, tako što bi se ruke i noge mučenika vezale za četiri konja i razvlačile na četiri strane.
Bez puštanja krvi mučilo se i "viljuškom za jeretika" - ovaj oštar metalni predmet, nalik viljušci, vezivan je kanapom oko vrata žrtve i nameštan tako da je oštar vrh bode tačno na prelazu između vrata i brade, a suprotna ivica bode u grudi. Žrtva je mogla tek plitko da diše ili eventualno kaže nekoliko reči – ako se od nje očekivalo priznanje ili informacija.
Stravičan užas među osuđenicima izazivala bi sama pomisao na spravu čiju su upotrebu pripisivali španskoj inkviziciiji - Judinu stolicu (ili Judinu kolevku), mada je ona korišćena i u Italiji, Nemačkoj, Francuskoj… Ova visoka stolica umesto ravnog sedalnog dela ima oštar vrh na koji bi sela žrtva. Ujedno bi bila vezana za vrat, a mučitelji su je kanapima postepeno povlačili nadole i nabijali na vrh stolice.
Uz "jednostavne" tehnike kao što je, na primer, nabijanje na kolac ili sečenje testerom na dva dela, među najstravičnije metode mučenja spadaju i stolica za ispitivanje - potpuno obložena tankim ekserima koji se zabijaju u kožu, kojoj pomalo nalikuje i "gvozdena devojka", što je sprava nalik kovčegu u kojoj mučenik ne leži, već stoji uspravno.
Kada uđe u kovčeg i za njim se zatvore vrata, dugi oštri šiljci zariju mu se grudi, oči i leđa, ali ne pogađaju vitalne organe pa žrtva danima umire u najvećim mukama.
Granice čovekove mašte, čak i kada je u pitanju mučenje drugih, bilo krivih ili nedužnih ljudi, nedokučive su.
Nakon evolucije koja je trajala milionima godina, čovek je i dalje ostao jedina životinja koja ubija iz sporta i koja muči radi zabave. Čak i danas malo šta se promenilo, u poređenju sa 14. vekom jedina promena je ta da postoji uređaj koji može da reprodukuje toliko glasan zvuk da izluđuje, kao i najlon kojim se može vrlo verno simulirati davljenje.