Шта заправо представља блокада Ормушког мореуза? Ово је почетак највеће енергетске кризе последњих деценија

 Ефективно затварање Ормуског мореуза покреће читав ланац поремећаја који далеко превазилази дневни скок цене барела. Наиме, кроз тај уски морски пролаз у првој половини 2025. пролазило је око 20,9 милиона барела нафте дневно и 11,4 милијарде кубних стопа укапљеног гаса, што одговара приближно петини светске потрошње нафтних течности и више од петине глобалне трговине ЛНГ-ом. Али шта се дешава када мореуз остане затворен? Шта је са нафтом? Складиштима и производњом? Управо је тај губитак „ритма“ данас најважнији економски догађај у Заливу.

У првим данима рата промет кроз мореуз пао је за око 80%, а око 200 танкера остало је заробљено у Заливу. Међу њима је и шездесетак супертанкера, отприлике 8% светске несанкционисане VLCC (Very Ларге Цруде Carrier) флоте. То је слика система који је још физички присутан на карти, али је пословно и безбедносно готово угашен. Ту почиње мање видљив, али опаснији део приче. Наиме, нафта не може бесконачно дуго да се задржава у нафтном пољу, сепаратору, цевоводу и терминалу без последица, а то је нешто на шта су неки заборавили мислећи да ће, ако се Ормуски мореуз „ускоро отвори“, све бити „као пре“ - већ сада је скоро сигурно да неће.

Објаснимо ситуацију. Када танкери не долазе (или не одлазе), резервоари се пуне, рафинерије смањују прераду, а производна поља улазе у присилни режим смањења. Ирак је први ударио у тај зид. Последњих дана говори се о паду производње од око 70%, на приближно 1,3 до 1,4 милиона барела дневно, уз велика смањења на Румаили, West Qurni 2 и Maysanu. Басра је притом показала стару слабост -премало складишног простора у односу на количину коју у нормалним околностима свакодневно шаље према мору.

Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати имају одређене заобилазне правце, али они спасавају само део система. Раније енергетске процене указивале су на то да постојеће саудијске и емиратске алтернативе могу да преусмере само део количине која иначе пролази кроз Ормуски мореуз. На саудијској источној обали аналитичари су већ почетком месеца бележили да терминал Ju'aymah брзо троши слободан простор, док су четири од шест резервоара у Рас Танури била пуна. Арамцо зато гура East-West Петролине ка пуном капацитету од 7 милиона барела дневно, тражи од азијских купаца паралелне планове утовара за Рас Тануру и Yanbu и убрзано преусмерава токове према Црвеном мору. Ипак, ни таква импровизација не уклања уско грло, јер терминали, број расположивих танкера и безбедност пловидбе остају ограничени. Ирански терминал Јаск додатно показује размере проблема - његов ефективни капацитет износи око 0,3 милиона барела дневно.

Фуџаира, емиратски излаз изван Ормуског мореуза и највеће комерцијално складиште рафинисаних производа на Блиском истоку, требало је да послужи као безбедносни вентил. Ове недеље показало се колико је и тај вентил рањив након напада дроновима и пожара због којег су операције привремено обустављене. Кувајт је још изложенији јер практично зависи од једног излаза према отвореном мору, па је већ посегнуо за смањењем производње и прераде и прогласио „вишу силу“. Катар је отворио другу фронту кризе. Затварање његовог ЛНГ комплекса капацитета 77 милиона тона годишње одмах је гурнуло европско и азијско тржиште гаса у нови талас нервозе, уз процене да повратак на нормалне испоруке може трајати недељама, па и месецима.

Зато цена Брента говори само део приче. Физички поремећај је много већи од дневне тржишне цене на екрану. Тренутне процене говоре да је блискоисточна производња смањена за 7 до 10 милиона барела дневно, док је око 1,9 милиона барела дневно рафинеријског капацитета у Заливу угашено или снажно смањено. Због тога је покренуто рекордно ослобађање 400 милиона барела из стратешких резерви. Тај потез ублажава први удар и купује време потрошачима, али морски пролаз остаје блокиран, резервоари у Заливу остају пуни, а сложени системи прераде и укапљивања гаса и даље захтевају физички приступ тржишту.

Историја Ормуског мореуза овде нуди и занимљив пример. У лето 1987. Сједињене Америчке Државе почеле су пратњу кувајтских танкера кроз Залив. Већ у првом великом конвоју супертанкер Бридгетон налетео је на иранску мину, а амерички ратни бродови завршили су иза танкера како би избегли нове мине и практично препустили да огромни трговачки брод чисти пут испред њих. Тај призор остао је симбол граница поморске силе када се суочи са јефтиним, асиметричним оружјем у уском пловном коридору. Данашње процене из бродарског сектора зато упозоравају да би чак и организовани војни конвоји вратили промет на мање од десетине нормалног обима.

Мина је у тој причи важнија од пројектила. Пројектил уништи брод или терминал и свет то види на снимцима. Мина делује у тишини, а довољан је већ и озбиљан страх од минирања да осигуравајуће куће повуку покриће, посаде одбију пловидбу, а бродари зауставе флоту на сидру. Водећи осигуравачи већ су почетком марта слали обавештења о укидању или радикалном преобликовању ратног осигурања за иранске и заливске воде. У исто време у Заливу је остало заробљено и више од 130 контејнерских бродова, а велики превозници почели су да уводе ратне додатке. Ормуски мореуз је тако прерастао енергетски проблем и постао логистички шок.

Дугорочни проблем настаје у тренутку када се поља почну затварати више пута или на дужи период. Нафтна лежишта и бушотине не подносе добро циклус наглог гашења и поновног покретања. Стручна литература Друштва нафтних инжењера упозорава на пад продуктивности због промена притиска, међуслојног прелива, блокаде капиларних путева, таложења и корозије. Код неких типова лежишта, након дужег застоја производња се не враћа на претходне нивое чак ни када се технички све поново покрене. Зато данашње смањење производње у Ираку, Кувајту, Катару или Саудијској Арабији није само пролазни мањак барела за март. То је ризик да се део капацитета враћа спорије, скупље и уз слабији учинак него пре кризе.

Географски распоред удара такође је политички важан. Процене показују да је 89% сирове нафте и кондензата који су у првој половини 2025. пролазили кроз Ормуски мореуз завршавало у Азији, док су Кина, Индија, Јапан и Јужна Кореја заједно чинили 74% одредишта. Амерички директни увоз кроз тај правац пао је на око 0,4 милиона барела дневно, односно на врло мали део америчке потрошње. То, наравно, значи да Вашингтон лакше подноси непосредни енергетски удар него азијска индустријска средишта и европски купци ЛНГ-а.

Да закључимо. Суштина ове кризе много је шира од дневне вести о барелу од 90 или 100 долара. У тренутку када се Ормуски мореуз ефективно затвори, складишта у Заливу почињу да се пуне, танкери постају плутајући чепови, рафинерије и извозни терминали прелазе у режим одбране, а производна поља губе своју основну функцију - стални проток према тржишту. Мора се имати на уму да је тај циклус доведен до савршенства да ради без прекида. Није предвиђен за застој, за складишта која више немају места. Чак и када би се пуцњава зауставила већ сутра, систему би биле потребне недеље, а у неким сегментима и месеци, да поново ухвати радни ритам. То је мањак нафте од које и даље зависи читава светска економија.