Šta zapravo predstavlja blokada Ormuškog moreuza? Ovo je početak najveće energetske krize poslednjih decenija

 Efektivno zatvaranje Ormuskog moreuza pokreće čitav lanac poremećaja koji daleko prevazilazi dnevni skok cene barela. Naime, kroz taj uski morski prolaz u prvoj polovini 2025. prolazilo je oko 20,9 miliona barela nafte dnevno i 11,4 milijarde kubnih stopa ukapljenog gasa, što odgovara približno petini svetske potrošnje naftnih tečnosti i više od petine globalne trgovine LNG-om. Ali šta se dešava kada moreuz ostane zatvoren? Šta je sa naftom? Skladištima i proizvodnjom? Upravo je taj gubitak „ritma“ danas najvažniji ekonomski događaj u Zalivu.

U prvim danima rata promet kroz moreuz pao je za oko 80%, a oko 200 tankera ostalo je zarobljeno u Zalivu. Među njima je i šezdesetak supertankera, otprilike 8% svetske nesankcionisane VLCC (Very Large Crude Carrier) flote. To je slika sistema koji je još fizički prisutan na karti, ali je poslovno i bezbednosno gotovo ugašen. Tu počinje manje vidljiv, ali opasniji deo priče. Naime, nafta ne može beskonačno dugo da se zadržava u naftnom polju, separatoru, cevovodu i terminalu bez posledica, a to je nešto na šta su neki zaboravili misleći da će, ako se Ormuski moreuz „uskoro otvori“, sve biti „kao pre“ - već sada je skoro sigurno da neće.

Objasnimo situaciju. Kada tankeri ne dolaze (ili ne odlaze), rezervoari se pune, rafinerije smanjuju preradu, a proizvodna polja ulaze u prisilni režim smanjenja. Irak je prvi udario u taj zid. Poslednjih dana govori se o padu proizvodnje od oko 70%, na približno 1,3 do 1,4 miliona barela dnevno, uz velika smanjenja na Rumaili, West Qurni 2 i Maysanu. Basra je pritom pokazala staru slabost -premalo skladišnog prostora u odnosu na količinu koju u normalnim okolnostima svakodnevno šalje prema moru.

Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati imaju određene zaobilazne pravce, ali oni spasavaju samo deo sistema. Ranije energetske procene ukazivale su na to da postojeće saudijske i emiratske alternative mogu da preusmere samo deo količine koja inače prolazi kroz Ormuski moreuz. Na saudijskoj istočnoj obali analitičari su već početkom meseca beležili da terminal Ju'aymah brzo troši slobodan prostor, dok su četiri od šest rezervoara u Ras Tanuri bila puna. Aramco zato gura East-West Petroline ka punom kapacitetu od 7 miliona barela dnevno, traži od azijskih kupaca paralelne planove utovara za Ras Tanuru i Yanbu i ubrzano preusmerava tokove prema Crvenom moru. Ipak, ni takva improvizacija ne uklanja usko grlo, jer terminali, broj raspoloživih tankera i bezbednost plovidbe ostaju ograničeni. Iranski terminal Jask dodatno pokazuje razmere problema - njegov efektivni kapacitet iznosi oko 0,3 miliona barela dnevno.

Fudžaira, emiratski izlaz izvan Ormuskog moreuza i najveće komercijalno skladište rafinisanih proizvoda na Bliskom istoku, trebalo je da posluži kao bezbednosni ventil. Ove nedelje pokazalo se koliko je i taj ventil ranjiv nakon napada dronovima i požara zbog kojeg su operacije privremeno obustavljene. Kuvajt je još izloženiji jer praktično zavisi od jednog izlaza prema otvorenom moru, pa je već posegnuo za smanjenjem proizvodnje i prerade i proglasio „višu silu“. Katar je otvorio drugu frontu krize. Zatvaranje njegovog LNG kompleksa kapaciteta 77 miliona tona godišnje odmah je gurnulo evropsko i azijsko tržište gasa u novi talas nervoze, uz procene da povratak na normalne isporuke može trajati nedeljama, pa i mesecima.

Zato cena Brenta govori samo deo priče. Fizički poremećaj je mnogo veći od dnevne tržišne cene na ekranu. Trenutne procene govore da je bliskoistočna proizvodnja smanjena za 7 do 10 miliona barela dnevno, dok je oko 1,9 miliona barela dnevno rafinerijskog kapaciteta u Zalivu ugašeno ili snažno smanjeno. Zbog toga je pokrenuto rekordno oslobađanje 400 miliona barela iz strateških rezervi. Taj potez ublažava prvi udar i kupuje vreme potrošačima, ali morski prolaz ostaje blokiran, rezervoari u Zalivu ostaju puni, a složeni sistemi prerade i ukapljivanja gasa i dalje zahtevaju fizički pristup tržištu.

Istorija Ormuskog moreuza ovde nudi i zanimljiv primer. U leto 1987. Sjedinjene Američke Države počele su pratnju kuvajtskih tankera kroz Zaliv. Već u prvom velikom konvoju supertanker Bridgeton naleteo je na iransku minu, a američki ratni brodovi završili su iza tankera kako bi izbegli nove mine i praktično prepustili da ogromni trgovački brod čisti put ispred njih. Taj prizor ostao je simbol granica pomorske sile kada se suoči sa jeftinim, asimetričnim oružjem u uskom plovnom koridoru. Današnje procene iz brodarskog sektora zato upozoravaju da bi čak i organizovani vojni konvoji vratili promet na manje od desetine normalnog obima.

Mina je u toj priči važnija od projektila. Projektil uništi brod ili terminal i svet to vidi na snimcima. Mina deluje u tišini, a dovoljan je već i ozbiljan strah od miniranja da osiguravajuće kuće povuku pokriće, posade odbiju plovidbu, a brodari zaustave flotu na sidru. Vodeći osiguravači već su početkom marta slali obaveštenja o ukidanju ili radikalnom preoblikovanju ratnog osiguranja za iranske i zalivske vode. U isto vreme u Zalivu je ostalo zarobljeno i više od 130 kontejnerskih brodova, a veliki prevoznici počeli su da uvode ratne dodatke. Ormuski moreuz je tako prerastao energetski problem i postao logistički šok.

Dugoročni problem nastaje u trenutku kada se polja počnu zatvarati više puta ili na duži period. Naftna ležišta i bušotine ne podnose dobro ciklus naglog gašenja i ponovnog pokretanja. Stručna literatura Društva naftnih inženjera upozorava na pad produktivnosti zbog promena pritiska, međuslojnog preliva, blokade kapilarnih puteva, taloženja i korozije. Kod nekih tipova ležišta, nakon dužeg zastoja proizvodnja se ne vraća na prethodne nivoe čak ni kada se tehnički sve ponovo pokrene. Zato današnje smanjenje proizvodnje u Iraku, Kuvajtu, Kataru ili Saudijskoj Arabiji nije samo prolazni manjak barela za mart. To je rizik da se deo kapaciteta vraća sporije, skuplje i uz slabiji učinak nego pre krize.

Geografski raspored udara takođe je politički važan. Procene pokazuju da je 89% sirove nafte i kondenzata koji su u prvoj polovini 2025. prolazili kroz Ormuski moreuz završavalo u Aziji, dok su Kina, Indija, Japan i Južna Koreja zajedno činili 74% odredišta. Američki direktni uvoz kroz taj pravac pao je na oko 0,4 miliona barela dnevno, odnosno na vrlo mali deo američke potrošnje. To, naravno, znači da Vašington lakše podnosi neposredni energetski udar nego azijska industrijska središta i evropski kupci LNG-a.

Da zaključimo. Suština ove krize mnogo je šira od dnevne vesti o barelu od 90 ili 100 dolara. U trenutku kada se Ormuski moreuz efektivno zatvori, skladišta u Zalivu počinju da se pune, tankeri postaju plutajući čepovi, rafinerije i izvozni terminali prelaze u režim odbrane, a proizvodna polja gube svoju osnovnu funkciju - stalni protok prema tržištu. Mora se imati na umu da je taj ciklus doveden do savršenstva da radi bez prekida. Nije predviđen za zastoj, za skladišta koja više nemaju mesta. Čak i kada bi se pucnjava zaustavila već sutra, sistemu bi bile potrebne nedelje, a u nekim segmentima i meseci, da ponovo uhvati radni ritam. To je manjak nafte od koje i dalje zavisi čitava svetska ekonomija.