Убио најбољег друга свог ПОГИНУЛОГ СИНА, а исказ у полицији запрепастио и најискусније инспекторе: "Испалио бих и 1.000 метака, али имао сам само шест"

Костас Парасирис (54), који се сумњичи да је у уторак на Криту са шест хитаца убио најбољег друга свог сина - Никиту Гемистоса (21), рекао је да би испалио и 1.000 метака у младића, само да их је имао.

Верује се да је мотив злочина то што Костас није могао да опрости Никити што је био за воланом аутомобила који је учествовао у стравичној несрећи у којој је Костасов син страдао 2023. године.

Ожалошћени отац је током претходних година више пута нападао Никиту, због чега је имао и изречену забрану приласка. У уторак послеподне сустигао је младића насред прометне улице и изрешетао га са шест хитаца, након чега је сео у аутомобил и побегао.

Током саслушања у полицији његове речи запрепастиле су и најискусније инспекторе, пишу грчки медији.

"Да сам имао 1.000 метака, у њега бих свих хиљаду испалио, али имао сам само шест", рекао је Костас на саслушању.

Костас је рекао да је пиштољ понео са собом јер је ишао на парастос свог нећака, након чега је имао "судбоносни сусрет за младог Никистратоса како би одиграли два круга у ваздуху у част сећања на дете, како је то уобичајено у нашем крају". Међутим, како је рекао, на парастосу се окупило много странаца, па на крају није пуцао.

Желећи да оправда убиство младића, рекао је да су његови поступци "узроковани осећајем да правда није задовољена".

"Мој живот је стао 20.10.2023. када сам изгубио своје једино дете и јединог сина. Светлост живота се за мене угасила. Постао сам сенка самог себе. Више није било разлога за живот. Одустао сам. Спавао сам, ако бих икад и заспао, и будио се са болом због губитка детета. Мој живот је био гробље - кућа - гробље и судови", рекао је Костас.

Рекао је и како није могао да гледа како најбољи друг његовог сина, и даље шета слободно након несреће.

"Две и по године, нажалост, нисам видео никакав напредак. Моје већ оптерећено психичко стање погоршала је и чињеница да се помилована особа слободно шетала без икакве казне, чак није ни покренут кривични поступак против њега ни за какво кривично дело", наставио је Костас, који је тврдио да га је Никитас након несреће много пута, када би га срео на улици "исмевао и ругао му се".

"Правио је неке окрете и маневре, пролазио је испред моје куће, пуштао је гласну музику, док су ме и он и његова породица, уместо да ми на неки, чак и симболичан начин, изразе подршку, лажно оптуживали да сам на њих наводно пуцао испред њихове куће, што није истина", тврдио је Костас.

Он је рекао да ниједна правда, ни од Бога ни од човека, не би вратила његовог сина Јоргоса.

"Мог Јоргоса, моју снагу, мој смех. Моје стање се стално погоршавало, што је резултирало тиме да у последње време нисам склопио ока најмање 10 дана", рекао је.

"Плакао сам непрестано јер се приближавао дан Свете Ирине, на који је, пре девет година, дете мог рођака Константиноса неправедно изгубило живот у саобраћајној несрећи, на истом месту где је скончао и мој једини син, у исто време када и мој син и који је сахрањен у истом гробу као и мој син", рекао је осумњичени за убиство младића.

Причао је и како је свом покојном сину дао име Јоргос у част свог покојног рођака Јоргоса Вароциса, који је такође погинуо у саобраћајној несрећи 1990. године испред улаза у аеродром у Ираклиону.

Говорећи о дану убиства, рекао је да је Никитиса на улици "срео сасвим случајно" и да је мислио да му се младић поново руга.

"У том тренутку сам изгубио тло под ногама, црна мрена је прекрила мој већ онако преоптерећен и болестан ум. Био сам збуњен, у стању параноје, делиријума, психички сам био лоше... Онда је то стање заменио стравичан бес, толико јак да ми је блокирао здрав разум. Да нисам ни био свестан, улетео сам у аутомобил и кренуо за њим. Уместо да оде, он је изашао из кола и напао ме, шутнуо ме", тврди Костас.

Упитан зашто је испалио шест хитаца, рекао је да је у том тренутку под налетом стравичног беса, љутње и огромне туге која га је преплавила извукао револвер и пуцао у Никитиса.

"Не сећам се ни колико пута сам пуцао...док га нисам убио", рекао је Костас.

Инсистирајући на "замагљеном уму" како би оправдао убиство, 54-годишњак је такође рекао: "На његовом лицу у том тренутку нисам видео ништа осим убице свог сина. Нисам то био ја. Осим тога, прави Костас је одавно био изгубљен. Нисам руководио собом, својим мислима и понашењем. Црни вео ми је прекрио ум. Једино чега се једва сећам јесте да је у том тренутку моја жена вриштала 'НЕМОЈ, КОСТАСЕ, НЕМОЈ' и плакала, чупајући косу у ауту. Шта год да сам радио, радио сам а да нисам могао да дефинишем себе, преплављен оштрим осећањима беса, негодовања, љутње и истовремено разочарања због ироније коју је помилована особа показала током времена, инерције и општег кашњења система, као и због његовог понашања које је непосредно претходило мом чину. Био сам луд...", рекао је Костас.

Србија Данас/Телеграф