УЧЕНИ ДА НЕ ЗНАЈУ ЗА СТРАХ: Да би постали СПАРТАНСКИ РАТНИЦИ, млади дечаци су морали да испуне ове бизарне услове!
Васпитавани су тако да буду слепо послушни у извршавању свих задатака, храбри у биткама, сурови и лукави.
Спартанци су били неустрашиви, снажни, физички спремни народ који се још од малих ногу уче да буду такви како би се супротстављали непријатељима са којима су ратовали. Онима који су били слаби места није било. Тачније, при самом рођењу, постојали су суровим обичаји. Кржљава и болесна новорођенчад су се напуштала, убијала или бацала зверима.
ШОК СНИМАК ИЗ РЕСТОРАНА ИМА ВИШЕ ОД МИЛИОН ПРЕГЛЕДА: Жестока ТУЧА ДВЕ ПОРОДИЦЕ због роштиља (ВИДЕО)
БЕБА РОЂЕНА НА НЕБУ ИЗНАД АТЛАНТИКА: Породиља имала много среће, несвакидашњи призор током 11-часовног лета (ФОТО)
АРХЕОЛОЗИ ПОДИГЛИ ЈАВНОСТ НА НОГЕ: Ископани храм је био посвећен древној богињи РАТА, ОВО су нашли у њему (ВИДЕО)
Чак иако би дечаци били здрави и једри, то није био гарант да ће преживети детињство. Већ у петој години живота подвргавани су тешким тренинзима. Тада су удаљавани од родитеља и одвођени у тзв. Агоге – места налик интернатима где су свакодневно тренирали.
Живот на овом месту је био све само не лак. Особа задужена за њихов одгој била је нека комбинација учитеља и команданта, са собом је носио бич и немилосрдно тукао дечаке ако нешто згреше или не поступе по наређењу. Дечаци су често охрабривани да се боре међу собом и то око основних ствари, попут оброка.
Већ са 11 или 12 година, дечаци су увелико били уведени у војнички живот. Били су приморани да уче како да преживљавају. Морали су да иду боси и да дају управницима своју топлију одећу, како би очврснули и навикли се на све временске услове. С времена на време, ово је подразумевало и то да спавају потпуно голи и носе само танку тунику у свим временским приликама.
Васпитавани су тако да буду слепо послушни у извршавању свих задатака, храбри у биткама, сурови и лукави. Непослушни су строго кажњавани, а физички најиздржљивији слављени су као хероји.
Како би се проверила њихова физичка спремност организована су им такмичења, свечане игре под именом гимнопедија.
И девојчице строго васпитаване
Одгој девојчица такође је био строг и напоран. И оне су биле дужне да изводе гимнастику и упознају се са ратним вештинама како би, ако устреба, могле бранити Спарту. Ипак, за разлику од дечака, нису боравиле у логорима него код куће.
Девојчице нису касније ишле ни у војску, док су сви мушкарци по навршеној осамнаестој години, поставши ефеби, били дужни да извршавају војне обавезе: да се и даље баве гимнастиком, посебно петобојем (трчање, скокови, рвање, бацање диска и бацање копља), и усавршавају у ратним вештинама. Тек са навршеном тридесетом годином постајали су пуноправни грађани и могли су оснивати породицу.
Ниједан спартана није смео да буде гојазан. Такви људи су протеривани из града и исмевани. Да би се то спречило, спартански ратници су увек били на посебном режиму исхране, јер се у то доба сматрало да ће их то учинити високим и мршавим.
Оно што је било једно од најузнемирујућих догађаја у јавном животу Спарте је тзв. “такмичење у издржљивости”. Млади Спартанци би тада били постројени испред светилишта Артемиде Ортије и током такмичења шибани у име духовног ритала преданости.
Ако су хтели да једу, морали су да краду. Када спартански ратници нису тренирали или били бичевани, углавном су се бавили крађом хране. У школи би добијали минималне порције довољне само за преживљавање, а грађа је била охрабривана.
Ипак, ако би их ухватили, били би сурово тучени и одузели би им неколико наредних оброка које су добијали у оквиру школе, не због крађе, него зато што су ухваћени. Они који би крађу извршили успешно награђивани су тако би добијали и додатне порције хране.
Чак и кад су добијали своју дневну порцију, спартанска војничка храна је била и више него одвратна. Један од најчешћих “специјалитета” је био “црна супа” – мешавина меса, крви, соли и сирћета. Иако делује крајње непримамљиво, већина Спартанаца је заправо уживала у оваквом јелу.
Убијање људи им је било као спорт и њихов главни задатак. Кад би ратник напунио 18 година, могао је да буде изабран од стране осталих Спартанаца за “посебан задатак” – да ухвати и убије роба.
Управници су младићима често давали лажне информације како робови планирају побуну како би их додатно мотивисали на убијање. Са бодежима у рукама, они су лутали ван града, у деловима које су насељавали робови и тражили своју прву жртву.
На крају, највећа слава за Спартанце била је смрт у борби. Од њих се очекивало да брину о свом физичком стању и да ратују до 60 године свог живота. Једини начин да након смрти добију надгробни споменик након смрти, био је да настрадају током борбе.
Оно што је такође веома страшно јесте да жене нису могле да добију споменик осим уколико нису преминуле током порођаја доносећи на свет новог Спартанца.
Њихово име „Спартанац“ остало је трајно и у језику, у изразу спартански одгој, који се и данас употребљава као ознака за „строг, аскетски одгој у војничком духу”.