UČENI DA NE ZNAJU ZA STRAH: Da bi postali SPARTANSKI RATNICI, mladi dečaci su morali da ispune ove bizarne uslove!
Vaspitavani su tako da budu slepo poslušni u izvršavanju svih zadataka, hrabri u bitkama, surovi i lukavi.
Spartanci su bili neustrašivi, snažni, fizički spremni narod koji se još od malih nogu uče da budu takvi kako bi se suprotstavljali neprijateljima sa kojima su ratovali. Onima koji su bili slabi mesta nije bilo. Tačnije, pri samom rođenju, postojali su surovim običaji. Kržljava i bolesna novorođenčad su se napuštala, ubijala ili bacala zverima.
ŠOK SNIMAK IZ RESTORANA IMA VIŠE OD MILION PREGLEDA: Žestoka TUČA DVE PORODICE zbog roštilja (VIDEO)
BEBA ROĐENA NA NEBU IZNAD ATLANTIKA: Porodilja imala mnogo sreće, nesvakidašnji prizor tokom 11-časovnog leta (FOTO)
ARHEOLOZI PODIGLI JAVNOST NA NOGE: Iskopani hram je bio posvećen drevnoj boginji RATA, OVO su našli u njemu (VIDEO)
Čak iako bi dečaci bili zdravi i jedri, to nije bio garant da će preživeti detinjstvo. Već u petoj godini života podvrgavani su teškim treninzima. Tada su udaljavani od roditelja i odvođeni u tzv. Agoge – mesta nalik internatima gde su svakodnevno trenirali.
Život na ovom mestu je bio sve samo ne lak. Osoba zadužena za njihov odgoj bila je neka kombinacija učitelja i komandanta, sa sobom je nosio bič i nemilosrdno tukao dečake ako nešto zgreše ili ne postupe po naređenju. Dečaci su često ohrabrivani da se bore među sobom i to oko osnovnih stvari, poput obroka.
Već sa 11 ili 12 godina, dečaci su uveliko bili uvedeni u vojnički život. Bili su primorani da uče kako da preživljavaju. Morali su da idu bosi i da daju upravnicima svoju topliju odeću, kako bi očvrsnuli i navikli se na sve vremenske uslove. S vremena na vreme, ovo je podrazumevalo i to da spavaju potpuno goli i nose samo tanku tuniku u svim vremenskim prilikama.
Vaspitavani su tako da budu slepo poslušni u izvršavanju svih zadataka, hrabri u bitkama, surovi i lukavi. Neposlušni su strogo kažnjavani, a fizički najizdržljiviji slavljeni su kao heroji.
Kako bi se proverila njihova fizička spremnost organizovana su im takmičenja, svečane igre pod imenom gimnopedija.
I devojčice strogo vaspitavane
Odgoj devojčica takođe je bio strog i naporan. I one su bile dužne da izvode gimnastiku i upoznaju se sa ratnim veštinama kako bi, ako ustreba, mogle braniti Spartu. Ipak, za razliku od dečaka, nisu boravile u logorima nego kod kuće.
Devojčice nisu kasnije išle ni u vojsku, dok su svi muškarci po navršenoj osamnaestoj godini, postavši efebi, bili dužni da izvršavaju vojne obaveze: da se i dalje bave gimnastikom, posebno petobojem (trčanje, skokovi, rvanje, bacanje diska i bacanje koplja), i usavršavaju u ratnim veštinama. Tek sa navršenom tridesetom godinom postajali su punopravni građani i mogli su osnivati porodicu.
Nijedan spartana nije smeo da bude gojazan. Takvi ljudi su proterivani iz grada i ismevani. Da bi se to sprečilo, spartanski ratnici su uvek bili na posebnom režimu ishrane, jer se u to doba smatralo da će ih to učiniti visokim i mršavim.
Ono što je bilo jedno od najuznemirujućih događaja u javnom životu Sparte je tzv. “takmičenje u izdržljivosti”. Mladi Spartanci bi tada bili postrojeni ispred svetilišta Artemide Ortije i tokom takmičenja šibani u ime duhovnog ritala predanosti.
Ako su hteli da jedu, morali su da kradu. Kada spartanski ratnici nisu trenirali ili bili bičevani, uglavnom su se bavili krađom hrane. U školi bi dobijali minimalne porcije dovoljne samo za preživljavanje, a građa je bila ohrabrivana.
Ipak, ako bi ih uhvatili, bili bi surovo tučeni i oduzeli bi im nekoliko narednih obroka koje su dobijali u okviru škole, ne zbog krađe, nego zato što su uhvaćeni. Oni koji bi krađu izvršili uspešno nagrađivani su tako bi dobijali i dodatne porcije hrane.
Čak i kad su dobijali svoju dnevnu porciju, spartanska vojnička hrana je bila i više nego odvratna. Jedan od najčešćih “specijaliteta” je bio “crna supa” – mešavina mesa, krvi, soli i sirćeta. Iako deluje krajnje neprimamljivo, većina Spartanaca je zapravo uživala u ovakvom jelu.
Ubijanje ljudi im je bilo kao sport i njihov glavni zadatak. Kad bi ratnik napunio 18 godina, mogao je da bude izabran od strane ostalih Spartanaca za “poseban zadatak” – da uhvati i ubije roba.
Upravnici su mladićima često davali lažne informacije kako robovi planiraju pobunu kako bi ih dodatno motivisali na ubijanje. Sa bodežima u rukama, oni su lutali van grada, u delovima koje su naseljavali robovi i tražili svoju prvu žrtvu.
Na kraju, najveća slava za Spartance bila je smrt u borbi. Od njih se očekivalo da brinu o svom fizičkom stanju i da ratuju do 60 godine svog života. Jedini način da nakon smrti dobiju nadgrobni spomenik nakon smrti, bio je da nastradaju tokom borbe.
Ono što je takođe veoma strašno jeste da žene nisu mogle da dobiju spomenik osim ukoliko nisu preminule tokom porođaja donoseći na svet novog Spartanca.
Njihovo ime „Spartanac“ ostalo je trajno i u jeziku, u izrazu spartanski odgoj, koji se i danas upotrebljava kao oznaka za „strog, asketski odgoj u vojničkom duhu”.