Више није само Гренланд у питању: Америка жели још једно велико острво

Деценијама су Исланђани живели мирно у својој изолованости. Али, данас је острво, смештено тик јужно од Арктичког круга у леденим водама између Гренланда и Норвешке, суочено са ризицима од појачане војне активности даље на северу, док је истовремено развучено растућим јазом између Америке и Европе.

Северна Америка и Европа срећу се испод овог острва, на месту где се сударају континенталне плоче, а Исланђани покушавају да балансирају интересима на обе стране, пише “Волстрит журнал” (WSJ), описујући земљу са 400.000 становника као “аномалију”.

Наиме, Исланд је једна од чланица оснивача НАТО пакта, а нема сталну војску. С друге стране, иако је дубоко укорењена у Европи, земља није чланица Европске уније.

Ризици од војних активности

Традиционално рибарско острво постало је технолошки центар захваљујући обиљу геотермалне и хидроелектричне енергије. Јефтина "зелена" електрична енергија и отвореност према иновацијама учинили су Исланд базом за индустрије које се крећу од производње алуминијума до дигиталних услуга.

Али, данас је острво суочено са ризицима од повећане војне активности даље на северу ширег арктичког подручја - како климатске промене отварају некад непроходне водене путеве - а тензије између администрација америчког председника Доналда Трампа и Европе нису без одјека на Исланду.

Такве тензије су видне око 1.200 км даље, на Гренланду, који Трамп жели да стави под америчку контролу. Док Исланд нема минерално богатство попут Гренланда, уназад се показао корисним за Америку и НАТО нудећи место за базу током Хладног рата за праћење совјетских бродова и инвестирајући у војну инфраструктуру широм острва кад су скочиле тензије са Русијом 2014.

Патроле из базе Кефлавик

Док четири друге нордијске земље - Данска, Финска, Норвешка и Шведска, које све имају копнене границе са Русијом или су прекопута Балтичког мора - јачају своју одбрану услед руске агресије на Украјину, Исланд прати другачији курс.

Амерички авиони за лов на подморнице сада рутински патролирају околним морима из реновиране ваздушне базе Кефлавик на југозападу Исланда. Европски НАТО ловци наизменично полећу из базе и патролирају небом између Исланда и Русије. Савезничке подморнице и ратни бродови пристају у исландским лукама.

Два острва кључна по америчку националну безбедност

САД сматрају и Исланд и Гренланд кључним за националну безбедност. Гренланд се налази дуж пута којим би руске нуклеарне бојеве главе могле да пређу, па је од виталног значаја за детекцију и одбрану.

Руске подморнице, у међувремену, морају да пређу тзв. “ГИУК јаз” (Гренланд-Исланд-Уједињено краљевство), коридор у северном Атлантику.

Руске подморнице, које су се недавно приближиле Америци, приморане су да се подигну ближе површини док прелазе преко гребена, олакшавајући детекцију, наводи WSJ.

Активнија одбрана или ЕУ

Сада Исланђани расправљају о томе да ли треба да буду активнији у погледу одбране и да ли да поново започну преговоре о приступању ЕУ, прекинуте 2013. Док премијерка Криструн Фростадотир планира да одржи референдум о том питању до 2027, након што влада реши друга, хитнија питања, међутим, неки на острву виде Трампову политику као подстицај да се раније окрену ка ЕУ.

Једно од горућих питања је преглед националне одбрамбене стратегије, који је тренутно у расправи. Фродастир је у једном интервјуу рекла да је јавна дебата о тој теми важна “јер је војна активност понекад била испод радара на Исланду”.

- Било је непријатно разговарати о томе – рекла је она, додајући да “никада није било јавне подршке за војску на Исланду” али да то “не значи да не могу да имају активну одбрану и савезе”.

Милитаризација Арктика

Као и друге нордијске земље, и Исланд је дуго покушавао да спречи милитаризацију Арктика. С обзиром да то више није могуће, Исланђани процењују како би проширена одбрана могла да изгледа.

Исландска обалска стража сада игра већу улогу у одбрани, укључујући управљање ваздушном базом Кефлавик и системима за ваздушну одбрану.

Војне везе САД са Исландом датирају из Другог светског рата, када су америчке снаге окупирале острво како би спречиле долазак Немаца и користили га за снабдевање Совјетског Савеза. Када је Вашингтон покренуо НАТО 1949. сматрао је да је локација Исланда кључна за обезбеђивање поморских комуникација према Европи, па га је укључио у савез. Америчке војне јединице браниле су Исланд од 1951, кад су две земље потписале споразум о одбрани који је и даље на снази. Ипак, америчке снаге су се повукле са острва 2006. ради фокуса на рат против тероризма. Исланд је остао активан у НАТО након Хладног рата.

- Тамо смо могли да дижемо аутомобиле у ваздух а да се нико не жали. Исланђани су увек желели да покажу да нису ту због “бесплатне вожње” - рекао је WSJ-u Џејми Шеј, бивши високи званичник НАТО.