КРВАВА БИТКА ЗА СИРИЈУ: Из ОВИХ разлога је 400.000 људи морало да умре!

Разлози због којих актуелни сиријски режим представља камен спотицања за Вашингтон и његове савезнике на Блиском Истоку, а за Русију неизоставни део глобалне геополитичке платформе су геополитички и енергетски. Значај луке Тартус на Медитерану и неопходности конкуренције руским гасоводима ка државама ЕУ отворили су пандорину кутију утицаја страних сила у Сирији.

Геополитика као судбина

У суштини, на планетарном нивоу се одвија сукоб две супротстављене геополитичке филозофије – атлантизма и евроазијанизма. Атлантистички блок представљају земље западне цивилизације са претежно тржишно оријентисаним економијама (пре свега САД и ЕУ, али и њихови многобројни савезници, од Турске до Филипина), док евроазијски блок представљају државе чији су интереси њима супротстављени, и које негују политичке, економске и културне вредности које су најчешће супротстављене западним (земље БРИКС-а, Иран, Сирија, добар део земаља бившег СССР-а итд).

БИТКА ЗА АЛЕП НЕ ПРЕСТАЈЕ: Да ли Ал Нусра слаби или јача? (ФОТО)

Најважнији циљ који оба геополитичка блока теже да остваре је контрола над евроазијском копненом масом.

Сирија у геополитичком конфликту за будућност читаве планете има веома важну улогу. Она припада евроазијском геополитичком блоку, док за ову тему важне САД, ЕУ, Катар и Израел припадају атлантизму и вишедеценијски су савезници Вашингтона.

НОВИ РУСКИ САВЕЗНИК: Путин охрабрује Иран да приступи Евроазијској унији

Са друге стране, савезнички односи Сирије и Русије имају корене још из времена СССР-а. Режими арапског социјализма показали су се као поуздани савезници тадашње Москве.

Постоји фактор који Сирију чини незаменљивом незаменљивој у геополитичком мозаику тог дела света. То је лука Тартус на средоземној обали.

Постоји историјска константа тежње најпре царске Русије, затим Совјетског Савеза, и напослетку данашње Руске Федерације да има приступ топлим морима. Са друге стране, одувек су постојале тежње супротног блока да спречи ту тежњу и онемогући чак и покушај конкурентске Русије да се упусти у поморску трку са њима.

Приступ Русији топлим морима никада није био омогућен различитим методама, све до формирања Совјетског Савеза и спровођења у дело глобалних амбиција тадашњег комунистичког руководства. У склопу тих настојања је постигнут споразум између две савезничке државе о коришћењу поменуте луке Тартус.

ГУБЕ НА СВИМ ФРОНТОВИМА: Пешмерге истерале терористе из града код Алепа!

Она представља једини директан излаз руске флоте на Медитеран. Поред тога, Тартус ужива одређену стабилност јер се од почетка рата у Сирији налази у већински алавитском делу земље, под контролом режима.

 Уколико Русија претендује да буде играч глобалних размера а не само регионална сила, мора имати морнарицу која може са лакоћом да допре до важних делова света и на тај начин заштити њене интересе. А Медитеран је то одувек био.

Други важан фактор је Иран. Дуго планирана инвазија на Иран и излазак у ресурсима богат каспијски регион и на саме границе Руске Федерације у потпуности је незамислив уколико “за леђима” остаје проруски и проирански Дамаск.

Оваквим сценариом ирански режим губи практично јединог савезника у региону. Он падом Дамаска остаје изолован и представља далеко једноставнију мету атлантиситчке агресије. Ако овоме додамо и чињеницу да Иран представља другу земљу на свету по резервама природног гаса, одмах након Русије, ствари постају много јасније.

Опстанак режима Башара Ел Асада значи опстанак мањинских верских заједница, опстанак јасно проруски оријентисаног режима на месту од виталне стратешке важности, као и опстанак једине луке на Медитерану која је под контролом евроазијски настројених режима.  Уколико имамо у виду да Вашингтон има на располагању десет носача авиона у оперативној употреби, а Руси само један, постаје јасна круцијална улога луке Тартус.

НЕМЦИ ПРИЗНАЛИ: Рат у Сирији је немогуће зауставити без Русије

Користи су јасне, невоље које може проузроковати геополитички губитак Сирије још јасније. Један секуларни БААС режим је пао пре деценију, а његов лидер Садам Хусеин је скончао на вешалима. Сличан сценарио је замишљен у Сирији.

Енергетика - компаративна предност или "ресурсно проклетство"?

Поред дуге историје конфликата земаља које имају енергенте са онима које их немају, последњих година се борба на свим пољима води и између земаља које се налазе на постојећој или планираној траси неког гасовода или нафтовода. Најбољи пример за тако нешто је ситуација у Украјини, преко чије територије прелазе магистрални гасоводи.

Северни ток допрема гас из руских налазишта до крајњих потрошача у земљама ЕУ. На овај начин Кремљ полако али сигурно добар део земаља ЕУ чини зависним од њихових природних ресурса, и на тај начин их усмерава на сопствени геополитички колосек.

Вашингтон, разуме се, нема намеру да овакав развој догађаја посматра мирно. Отуда је било неопходно смислити алтернативу овим гасоводним правцима коју би атлантисти наметнули својим европским савезницима. У ту сврху је осмишљен пројекат гасовода “Набуко”.

ДРАМАТИЧНО: Рускиња изгубила шаку и ногу спасавајући дете у Сирији!

Међутим, када је утврђено да налазишта у Азербејџану ни изблиза нису исплатива за пројекат таквог обима, посегнуто је за другачијим решењем - гасом из катарских налазишта. Међутим, камен спотицања за тај пројекат је Сирија, преко чије територије би овај гасовод требао да прође.

У тренутку када је постало јасно да од гасовода “Набуко” неће бити ништа, Сирији је потписана смртна пресуда. 

Ко добија а ко губи?

Уколико рат добију побуњеници сукоби ће се наставити, а мањинске верске заједнице ће доживети потпуно истребљење. Уколико рат добије председник Башар Ел Асад, суочиће се са потпуно разореном земљом и економским проблемима које је проузроковао вишегодишњи грађански рат.  У сваком случају, будућност Сирије је крајње суморна, а с обзиром на њену верску шароликост доводи се у питање и њен опстанак као целовите државе, посебно имајући у виду сличне "рецепте" примењиване претходних деценија на свим светским меридијанима.