Земља која је деценијама бежала од хаоса, све док га није сустигла: Пуч који је трајао само неколико сати, али оставио дугачак траг

Прогласили су се „Војним одбором за рефондацију“, суспендовали устав, распустили институције и затворили границе. Ипак, за разлику од Малија, Нигера или Буркине Фасо, њихов покушај трајао је свега неколико сати.

Побуњеници су у зору напали председничку резиденцију и неколико војних локација у Котонуу, заузели телевизију и наводно привремено неутралисали начелника Генералштаба. У прогласу су Талонову власт оптужили за клијентелизам, занемаривање војске – посебно погинулих војника и њихових породица – као и за резове у здравству, раст пореза и гушење политичке конкуренције. Ово није био класичан пуч генерала жељних моћи, већ побуна средњег официрског кадра који се позивао на социјалну правду и сигурносну кризу на северу земље, где се последњих година шири џихадистичка побуна.

Међутим, већ средином преподнева постало је јасно да нема масовног преласка војске на страну пучиста. Лојалне јединице опколиле су кључне тачке у Котонуу, а сигнал државне телевизије и радија убрзо је угашен. Пресудан моменат дошао је споља (што је у оваквим ситуацијама и очекивано): ECOWAS је активирао своју сталну јединицу, а Нигерија – регионална сила и актуелни председавајући организације – послала је борбене авионе изнад Бенина, гађала камп у Тогбину где су се побуњеници покушавали прегруписати, а затим послала и пешадију. У сарадњи са бенинским снагама, које углавном нису стале уз пучисте, заузели су њихове положаје, а до вечери влада је објавила да је пуч угушен.

Талон се појавио на телевизији, похвалио лојалне снаге, захвалио Нигерији и суседима и поручио да „издаја неће остати некажњена“. До јутра 8. децембра власти су навеле да је ухапшено 14 војника и један бивши припадник војске, док је сам Тигри наводно у бекству. Број жртава није објављен, мада је председник говорио о „жртвама овог бесмисленог подухвата“, што сугерише да је било рањених, можда и мртвих, али власт очито жели истаћи брз повратак нормалности и избећи приказивање крвавих сцена, уколико су се догодиле.

Зашто се пуч уопште десио у земљи која је годинама важила за „оазу стабилности“ у франкофоној Африци?

Одговор лежи у комбинацији унутрашњег незадовољства и регионалног контекста. Талон, бивши бизнисмен из сектора памука, дошао је на власт 2016. са програмом модернизације и либералних економских реформи које су одушевиле Светску банку и ММФ, али су за велики део становништва значиле приватизацију, фискалну стегу и раст неједнакости — прича већ много пута виђена, нарочито у Африци. Последњих година уследило је и политичко стезање: опозиција је избачена са парламентарних избора 2019, кључни противници су у егзилу или затвору, председнички избори 2021. одржани су без стварне конкуренције…

Крај 2025. доноси уставну реформу којом се мандат председника продужава са 5 на 7 година и уводи се Сенат у којем ће седети бивши председници - практично доживотна политичка заштита за Талона по истеку мандата. Главни опозициони кандидат за изборе 2026. дисквалификован је на формалним основама, док је Талонов министар финансија прогуран као фаворит.

У војсци већ неко време тиња незадовољство. Север земље трпи све учесталије нападе исламистичких група из правца Буркине Фасо и Нигера, војници гину у забаченим деловима, њихове породице остају без адекватне подршке, а јавност има мало увида у стварне размере сукоба.

Да бисмо разумели тежину ситуације, треба се вратити у историју

Бенин до 1975. Република Дахомеј  после стицања независности од Француске 1960. улази у готово сталну кризу. Између 1960. и 1972. смењивале су се владе, три кључна регионална лидера борила су се за доминацију, а војни удари низали један за другим. Земља је тада добила надимак „болесно дете Западне Африке“.

Пуч мајора Матиеуа Керекеуа 1972. прекида ту ротацију и доноси вишедеценијску владавину једног лидера. Керекеу 1974. уводи марксизам-лењинизам, преименује земљу у Народну Републику Бенин, уводи једностраначки систем и национализује кључне секторе. У хладноратовском контексту ослања се на СССР, Кину, Кубу и друге социјалистичке земље, уз снажну антиимперијалистичку реторику - посебно након неуспелог упада страних плаћеника 1977. године.

Занимљиво је да тај ауторитарни „социјалистички“ период, иако ригидан, ипак ствара централизовану државу, образовану бирократију и одређени осећај социјалне сигурности - насупрот претходном хаосу. Када крајем 1980-их систем економски колабира, Керекеу је један од ретких афричких лидера који прихвата Националну конференцију 1990, уводи вишестраначје и мирно предаје власт 1991. године. Потом следи тридесетак година релативно мирних избора и смењивања власти, што је створило слику Бенина као „узорног ученика демократије“.

Економска реалност је, међутим, много скромнија 

БДП по глави становника износи око 1500 долара годишње, а земља је и даље међу најмање развијеним државама света. Више од трећине становништва живи у сиромаштву, посебно на руралном северу. Економија се ослања на пољопривреду, пре свега на памук - кључни извозни производ - док су индустрија и ресурси ограничени. Бенин нема велике руде ни енергенте попут нигеријске нафте или нигерског урана, што га штити од типичног „проклетства ресурса“, али га чини рањивим на спољне шокове.

Геополитички положај Бенина је сложен

Формално, део је франкофоне зоне - користи ЦФА франак, наслеђује француски правни систем, а француске компаније су снажно присутне. Није случајно да се Талон склонио управо у француску амбасаду током пуча. Истовремено, САД преко Millennium Challenge програма сматрају Бенин „позитивном причом“, док Кина јача утицај кроз инфраструктуру и трговину.

У безбедносном смислу, много важнију улогу има Нигерија и ECOWAS. Слање нигеријских борбених авиона и војника на територију Бенина јасно показује однос снага. Бенин као мала држава између Тога и гигантске Нигерије добро зна да зависи од регионалне подршке. Али та „заштита демократије“ има цену - док се спречавају војни удари, политички простор се истовремено све више сужава.

Односи са суседима додатно објашњавају позадину побуне 

На истоку је Нигерија, кључни економски партнер. Лука Котону живи од трговине ка Лагосу, легалне и илегалне. Када је Нигерија 2019. затворила границу, хиљаде бенинских трговаца остале су без прихода. На северу се Бенин суочава са исламистичким групама из Буркине Фасо и Нигера, где војници гину у готово невидљивом рату. Тигријеви побуњеници управо су се на то позивали.

Суседне земље у различитим политичким блоковима додатно компликују ситуацију: Буркина Фасо под војном хунтом, Нигер након пуча 2023, Того као стабилнији сусед - сви заједно чине нестабилан регионални мозаик.

Бенин је, уз све то, и земља богате културе: колевка водуна, наследница краљевства Дахомеј, друштво са више од 40 етничких група међу којима већи сукоби нису чести - што је реткост у региону.

Покушај пуча овог викенда зато је многе изненадио и потврдио да стабилност више није загарантована. Побуњени војници нису понудили напреднију визију друштва, али су показали да се испод површине раста БДП-а и похвала међународних институција гомилају фрустрације - од запостављених северних провинција до осиромашених грађана који се у „реформама“ не препознају.

Како ће Бенин изгледати након овога, мање ће зависити од ловачких авиона ECOWAS-a, а много више од тога да ли ће се политичка елита одважити на стварне друштвене промене - уместо на још софистицираније механизме очувања власти.