Zemlja koja je decenijama bežala od haosa, sve dok ga nije sustigla: Puč koji je trajao samo nekoliko sati, ali ostavio dugačak trag

Proglasili su se „Vojnim odborom za refondaciju“, suspendovali ustav, raspustili institucije i zatvorili granice. Ipak, za razliku od Malija, Nigera ili Burkine Faso, njihov pokušaj trajao je svega nekoliko sati.

Pobunjenici su u zoru napali predsedničku rezidenciju i nekoliko vojnih lokacija u Kotonuu, zauzeli televiziju i navodno privremeno neutralisali načelnika Generalštaba. U proglasu su Talonovu vlast optužili za klijentelizam, zanemarivanje vojske – posebno poginulih vojnika i njihovih porodica – kao i za rezove u zdravstvu, rast poreza i gušenje političke konkurencije. Ovo nije bio klasičan puč generala željnih moći, već pobuna srednjeg oficirskog kadra koji se pozivao na socijalnu pravdu i sigurnosnu krizu na severu zemlje, gde se poslednjih godina širi džihadistička pobuna.

Međutim, već sredinom prepodneva postalo je jasno da nema masovnog prelaska vojske na stranu pučista. Lojalne jedinice opkolile su ključne tačke u Kotonuu, a signal državne televizije i radija ubrzo je ugašen. Presudan momenat došao je spolja (što je u ovakvim situacijama i očekivano): ECOWAS je aktivirao svoju stalnu jedinicu, a Nigerija – regionalna sila i aktuelni predsedavajući organizacije – poslala je borbene avione iznad Benina, gađala kamp u Togbinu gde su se pobunjenici pokušavali pregrupisati, a zatim poslala i pešadiju. U saradnji sa beninskim snagama, koje uglavnom nisu stale uz pučiste, zauzeli su njihove položaje, a do večeri vlada je objavila da je puč ugušen.

Talon se pojavio na televiziji, pohvalio lojalne snage, zahvalio Nigeriji i susedima i poručio da „izdaja neće ostati nekažnjena“. Do jutra 8. decembra vlasti su navele da je uhapšeno 14 vojnika i jedan bivši pripadnik vojske, dok je sam Tigri navodno u bekstvu. Broj žrtava nije objavljen, mada je predsednik govorio o „žrtvama ovog besmislenog poduhvata“, što sugeriše da je bilo ranjenih, možda i mrtvih, ali vlast očito želi istaći brz povratak normalnosti i izbeći prikazivanje krvavih scena, ukoliko su se dogodile.

Zašto se puč uopšte desio u zemlji koja je godinama važila za „oazu stabilnosti“ u frankofonoj Africi?

Odgovor leži u kombinaciji unutrašnjeg nezadovoljstva i regionalnog konteksta. Talon, bivši biznismen iz sektora pamuka, došao je na vlast 2016. sa programom modernizacije i liberalnih ekonomskih reformi koje su oduševile Svetsku banku i MMF, ali su za veliki deo stanovništva značile privatizaciju, fiskalnu stegu i rast nejednakosti — priča već mnogo puta viđena, naročito u Africi. Poslednjih godina usledilo je i političko stezanje: opozicija je izbačena sa parlamentarnih izbora 2019, ključni protivnici su u egzilu ili zatvoru, predsednički izbori 2021. održani su bez stvarne konkurencije…

Kraj 2025. donosi ustavnu reformu kojom se mandat predsednika produžava sa 5 na 7 godina i uvodi se Senat u kojem će sedeti bivši predsednici - praktično doživotna politička zaštita za Talona po isteku mandata. Glavni opozicioni kandidat za izbore 2026. diskvalifikovan je na formalnim osnovama, dok je Talonov ministar finansija proguran kao favorit.

U vojsci već neko vreme tinja nezadovoljstvo. Sever zemlje trpi sve učestalije napade islamističkih grupa iz pravca Burkine Faso i Nigera, vojnici ginu u zabačenim delovima, njihove porodice ostaju bez adekvatne podrške, a javnost ima malo uvida u stvarne razmere sukoba.

Da bismo razumeli težinu situacije, treba se vratiti u istoriju

Benin do 1975. Republika Dahomej  posle sticanja nezavisnosti od Francuske 1960. ulazi u gotovo stalnu krizu. Između 1960. i 1972. smenjivale su se vlade, tri ključna regionalna lidera borila su se za dominaciju, a vojni udari nizali jedan za drugim. Zemlja je tada dobila nadimak „bolesno dete Zapadne Afrike“.

Puč majora Matieua Kerekeua 1972. prekida tu rotaciju i donosi višedecenijsku vladavinu jednog lidera. Kerekeu 1974. uvodi marksizam-lenjinizam, preimenuje zemlju u Narodnu Republiku Benin, uvodi jednostranački sistem i nacionalizuje ključne sektore. U hladnoratovskom kontekstu oslanja se na SSSR, Kinu, Kubu i druge socijalističke zemlje, uz snažnu antiimperijalističku retoriku - posebno nakon neuspelog upada stranih plaćenika 1977. godine.

Zanimljivo je da taj autoritarni „socijalistički“ period, iako rigidan, ipak stvara centralizovanu državu, obrazovanu birokratiju i određeni osećaj socijalne sigurnosti - nasuprot prethodnom haosu. Kada krajem 1980-ih sistem ekonomski kolabira, Kerekeu je jedan od retkih afričkih lidera koji prihvata Nacionalnu konferenciju 1990, uvodi višestranačje i mirno predaje vlast 1991. godine. Potom sledi tridesetak godina relativno mirnih izbora i smenjivanja vlasti, što je stvorilo sliku Benina kao „uzornog učenika demokratije“.

Ekonomska realnost je, međutim, mnogo skromnija 

BDP po glavi stanovnika iznosi oko 1500 dolara godišnje, a zemlja je i dalje među najmanje razvijenim državama sveta. Više od trećine stanovništva živi u siromaštvu, posebno na ruralnom severu. Ekonomija se oslanja na poljoprivredu, pre svega na pamuk - ključni izvozni proizvod - dok su industrija i resursi ograničeni. Benin nema velike rude ni energente poput nigerijske nafte ili nigerskog urana, što ga štiti od tipičnog „prokletstva resursa“, ali ga čini ranjivim na spoljne šokove.

Geopolitički položaj Benina je složen

Formalno, deo je frankofone zone - koristi CFA franak, nasleđuje francuski pravni sistem, a francuske kompanije su snažno prisutne. Nije slučajno da se Talon sklonio upravo u francusku ambasadu tokom puča. Istovremeno, SAD preko Millennium Challenge programa smatraju Benin „pozitivnom pričom“, dok Kina jača uticaj kroz infrastrukturu i trgovinu.

U bezbednosnom smislu, mnogo važniju ulogu ima Nigerija i ECOWAS. Slanje nigerijskih borbenih aviona i vojnika na teritoriju Benina jasno pokazuje odnos snaga. Benin kao mala država između Toga i gigantske Nigerije dobro zna da zavisi od regionalne podrške. Ali ta „zaštita demokratije“ ima cenu - dok se sprečavaju vojni udari, politički prostor se istovremeno sve više sužava.

Odnosi sa susedima dodatno objašnjavaju pozadinu pobune 

Na istoku je Nigerija, ključni ekonomski partner. Luka Kotonu živi od trgovine ka Lagosu, legalne i ilegalne. Kada je Nigerija 2019. zatvorila granicu, hiljade beninskih trgovaca ostale su bez prihoda. Na severu se Benin suočava sa islamističkim grupama iz Burkine Faso i Nigera, gde vojnici ginu u gotovo nevidljivom ratu. Tigrijevi pobunjenici upravo su se na to pozivali.

Susedne zemlje u različitim političkim blokovima dodatno komplikuju situaciju: Burkina Faso pod vojnom huntom, Niger nakon puča 2023, Togo kao stabilniji sused - svi zajedno čine nestabilan regionalni mozaik.

Benin je, uz sve to, i zemlja bogate kulture: kolevka voduna, naslednica kraljevstva Dahomej, društvo sa više od 40 etničkih grupa među kojima veći sukobi nisu česti - što je retkost u regionu.

Pokušaj puča ovog vikenda zato je mnoge iznenadio i potvrdio da stabilnost više nije zagarantovana. Pobunjeni vojnici nisu ponudili napredniju viziju društva, ali su pokazali da se ispod površine rasta BDP-a i pohvala međunarodnih institucija gomilaju frustracije - od zapostavljenih severnih provincija do osiromašenih građana koji se u „reformama“ ne prepoznaju.

Kako će Benin izgledati nakon ovoga, manje će zavisiti od lovačkih aviona ECOWAS-a, a mnogo više od toga da li će se politička elita odvažiti na stvarne društvene promene - umesto na još sofisticiranije mehanizme očuvanja vlasti.