НАЈВЕЋИ ДОБРОТВОР СРПСКОГ НАРОДА: Ђорђа Вајферта знате по ПИВУ, а уствари је много више!
Упознајте се са ликом и делом једног од највећих Србина
Познато је да Срби воле пиво. Било кога да питате која је прва асоцијација при помену овог напитка, већина ће рећи Вајферт. Али, знамо ли, уопште, ко је Вајферт?
Од велике важности за читав српски народ: Због ове институције Нови Сад је добио назив Српска Атина
Ђорђе Вајферт рођен је 15. јула 1850. у Београду, а умро 12. јануар 1937. године у Панчеву. Био је српски индустријалац немачког порекла и гувернер Народне банке.
Отац му је био Игњат, а мајка Ана. Живео је у богатој породици индустријалаца. Вајфертов деда се доселио у Панчево почетком 19. века, тражећи своју срећу прво као трговац а затим и као произвођач пива. Послао је свог сина Игњата, а Ђорђевог оца у Минхен како би радио о тамошњим пиварама и изучио занат, а све у циља да ојача своје. После Игњатовог повратка, Вајфертови граде још већу пивару која постаје највећа на Балкану, и која је постојала све до 2008. године.
Пошто је Панчево у то време било мало погранично место на ушћу Тамиша у Дунав, а са друге стране је лежао Београд, који је био комерцијални центар и главни град Краљевине Југославије, током 1865. године Вајфертови су изнајмили постојећу пивару у Београду, да би почели и тамо са производњом, како би избегли трошкове транспорта и царине приликом довожења панчевачког пива за престоницу.
Ђорђе Вајферт је у Панчеву похађао немачку основну школу и мађарску средњу школу, после чега га отац шаље у Будимпешту у Трговачку академију на даље школовање. После тога Ђорђе одлази на усавршавање у Вајенштофен, поред Минхена, где апсолвира Велику пиварску школу. После дипломирања 1872. године, Ђорђе одлази у Београд да би помогао оцу у послу и заједно граде нову пивару на Топчидерском брду, а одмах наредне године, Ђорђе се жени Маријом Гиснер.
Добротвор
Као велики добротвори, отворили су велико панчевачко католичко гробље, где су и данас посмртни остаци чланова породице Вајферт. Такође су из свог фонда саградили панчевачку католичку Цркву Свете Ане и још многе друге јавне и добротворне установе. Годину дане пре избијања Српско-турског рата 1876-78, Ђорђе Вајферт је поклонио новац из фонда за куповину топова за српску армију.
Током 1893. године Ђорђе Вајферт је основао је фонд краљ Стеван Дечански добротворну организацију, чији је био главни финансијер и почасни председник.
Организација се бринула за глувонему децу и омогућавала им школовање и укључивање у редован нормалан живот.
За време Првог балканског рата, 1912. године Вајферт је платио за 60.000 векни хлеба које су биле даване најсиромашнијим породицама у Београду.
Ту његово доброчинство није престало, већ током Првог светског рата, када је Србија била окупирана од стране Аустроугара, а Ђорђе је те ратне године провео на југу Француске, према својим могућностима слао је помоћ Србији. После рата, врато се у Београд да помогне у поновној изградњи порушеног града.
Неколико година након тога, заједно са Единбуршким одбором шкотских жена и Лондонским одбором шкотских жена Вајферт оснива Болницу за жену и дете у Београду, а такође, поклонио је земљиште за изградњу клуба Београдско женско друштво. Поред осталих добротворних активности вредно је такође још поменути донацију коју је Вајферт дао за изградњу зграде Српске академије науке и уметности.
Интересовања Ђорђа Вајферта
Волео је тркачке коње. Омиљени коњ му је био Фантаст. Улагао је доста у ергеле и коњички спорт.
Ђорђе је дарежљиви мецена културних и хуманих установа и пријатељ наука, скупљао је стари новац.
Затим, 9. септембра 1923. је поклонио своју нумизматичку збирку, са 14.114 комада новца, у којој је сједињена збирка његовог оца и брата, Београдском универзитету. Колекцију златних, сребрних и бронзаних медаља је поклонио Народном музеју, а велику колекцију скица и старих слика Београда Музеју града Београда.
Као резултат толиког доброчинстава, Ђорђе Вајферт је добитник многих одликовања. Био је почасни председник панчевачке Пучке банке и вршачког ватрогасног удружења.
Умро је 12. јануара 1937. године, у 17.20 часова у својој вили у Београду.
Током Српско Турског рата, Вајферт се придружио српској војсци као добровољац и био је у служби при коњици. За показано јунаштво у српској војсци примио је орден за храброст. По његовој жељи, од свих медаља и признања које је добијао за живота, једино је ова медаља заједно са њим отишла у гроб.
Вајферт као привредник
Преузео је пивару коју је његов отац сазидао код „Мостара“ у Београду, а коју је касније проширио.
Купио је рудник мрког угља код Костолца, рудник бакра у Бору и рудник каменог у Подвису, чему придолази још и златни рудник у Светој Ани, те је на тај начин постао творац модерног рударства у Србији.
ВЕЛИКИ ДОБРОТВОР И ГРАДИТЕЉ: Захваљујући овом човеку, Нови Сад је постао стециште модернизма
Након неколико година експлоатације Борског рудника, постао је један од најбогатијих индустријалаца у Србији. Део добити је усмерио на отварање пивара у Сремској Митровици и Нишу.
Гувернер народне банке
Ђорђе Вајферт један је од оснивача Народне банке Србије. Од 1890. он је гувернер, те стекао великих заслуга у одржању вредности динара и олакшању кредитних послова у Србији. Гувернер је био у периоду 1890-1902 и 1912-1926, укупно 26 година. Године 1915. у Првом светском рату, комплетан трезор банке је пребацио у Марсеј, где је банка наставила да ради током рата. Био је доживотни почасни гувернер банке.
У данашње време, новчаница од 1.000 динара носи лик овог великог ума и добротвора српског народа, Ђорђа Вајферта.