Нова Црња изнедрила је велика имена из света глуме, књижевности, спорта: Ово је прича о њима (ФОТО)
Свако од њих оставио је дубоке трагове у свету уметности и спорта
Општина Нова Црња, може се похвалити богатом историјом, многобројним православним црквама старим и ppo више стотина година, разноликим културно-забавним дешавањима, али оно на шта су мештани нарочито поносни јесу велика имена која су управо овде рођена.
Од "Боемских дана" до Штрудлијаде: Ово је прича о фестивалима у Новој Црњи (ФОТО/ ВИДЕО)
Судар четири народа у једном војвођанском селу: Ово је прича о становништву Нове Црње (ФОТО)
Георгије Ђура Јакшић, српски сликар, песник, приповедач, драмски писац, учитељ и боем, понос је Српске Црње, малог војвођанског села у општини Нова Црња. Рођен је 8. август 1832. године, а преминуо у Београду 16. новембар 1878. године. Упркос томе што га је живот водио на различите стране, он се увек враћао у родну Црњу и с поносом истицао своје порекло.
Зато се данас ту налази и музеј посвећен овом великану који је смештен у његовој родној кући. Поред тога, његови земљаци одужили су се и организовањем манифестације "Боемски дани" која се ове године одржала 56. пу Том приликом се додељује награда „Ђура Јакшић“ за најбољу збирку поезије.
ОВДЕ СЕ СРЕЋУ ПРАВОСЛАВЉЕ И КАТОЛИЧАНСТВО: Прича о највећем духовном богатству Жабља (ФОТО)
Драга или Драгиња Каролина Гавриловић, прва српска романсијерка која се пре више од 120 година још борила за еманципацију жене и њена права, рођена је такође у Српској Црњи и то 14. март 1854. године. Била је српска књижевница и преводилац, а говорила је српски, мађарски и немачки језик. Њено дело Девојачки роман иж 1889. године сматра се првим женским романом код Срба.
Књижевношћу је почела да се бави одмах по завршетку школовања. Писала је песме, приповетке, хумореске, приче, романе и преводила текстове са немачког и мађарског језика. Њена прва песма, о смрти Ђуре Јакшића је објављена у новосадском „Јавору”.
Умрла је у родном месту 25. фебруара 1917. године и тамо је сахрањена, у породичној гробници, а једна улица у Српској Црњи носи назив у њену част.
Спој Србије и Холандије у срцу Војводине: Ово је прича о ветрењачи у Равном селу (ФОТО)
Александар Зарин рођен је 1923. године у Српској Црњи, а његово име остало је уписано у свету сликарства и вајарства великим словима. Александар Зарин аутор је низа спомен биста посвећених песницима. На свој начин Зарин се одужио Бранку Радичевићу, Ђури Јакшићу, Десанки Максимовић, Јовану Јовановићу Змају, Алекси Шантићу.
Током живота, дружио се са Скендером Куленовићем, Стеваном Раичковићем и Душком Радовићем, чије бисте је такође израдио, али их је за живота чувао у свом атељеу, на Топчидеру. Након смрти Зарина, споменик Скендера Куленовића постављен је на Козари, споменик Душку Радовићу на Ташмајдану, а биста Стевана Раичковића на Калемегдану.
Понос српске наивне уметности: Он је поделио злато са Салвадором Далијем!
Њихов земљак, велико име југословенског фудбала, Рајко Алексић, рођен је 19. фебруар 1947. године. У каријери је променио само два клуба, Војводину и касније за француски Лион у који је прешао 1977. године. Током своје играчке каријере наступао је и за репрезентацију Југославије.
Велика глумачка легенда Миленко Павлов, још као дечак, док се безбрижно играо и проводио детињство у Српској Црњи, знао је да ће упловити у глумачке воде. Тада у шестом разреду основне школе први пут стао је на позорницу. Био је син јединац, па су родитељи негодовали због тога.
Он је после завршеног заната за преизног механичара почео да похађа Зрењанински Драмски студио и завршио на Факултету драмских уметности, у Београду.
Када је дошао у Београд, Миленко Павлов учио је две године џез балет и модеран плес. Такође је учио и соло певање, које му је требало и за глумачку каријеру. Када је имао 19 година основао је групу са Милорадом Грујићем која се звала “Птице певачице и цвркућице“.
Посетите фијакеријаду у Црепаји и уживајте у магији коју само липицанери могу да пруже (ФОТО/ ВИДЕО)
Публика Павлова највише памти и препознаје по улози Радојице Илића у серији “Срећни људи”. Љубитељи позоришне уметности имали су прилике да га гледају у представама “Ковачи”, “Веселе жене виндзорске” И “Кир Јањи”. Миленко Павлов је постепено и стрпљиво учио свој глумачки занат и пристајао на све што су режисери захтевали. Главну улогу глумио је у престави “Прича о коњу” у позоришту на Теразијама, 1986. године. У то време та представа била је проглашена за најбољу у Београду. Такође се памти и његова изведба Нушићевог дела “Парламентарац” и Брехта представа “Мајка храброст и њена деца”, у којима је такође имао улоге у Народном позоришту.
