Последња бранитељка наивне уметности у Војводини: Ово је прича о магичном Алжебетином кисту (ФОТО)

Алжбета Чизикова прва жена сликар наиве у бившој Југославији, рођена је 1936. године у Ковачици, а сликањем је почела да се бави 50-их година дватесетог века.

ОВИМ местом у Србији жене ГОСПОДАРЕ: Кад видите шта све раде, СВЕ ће вам бити ЈАСНО

Три вере на 6.000 становника: У Ковачици се сусрећу православље, католичанство и евангелизам

Име најстарије живе сликарке наиве присутно је на ликовној сцени наиве још од 27. јануара 1954. године, када се каже да су на саветовању ликовне секције културно-просветног друштва Покрок, примљени у чланство Адам Марчек и Јан Вењарски, али и ученице Алжбета Чижикова и Паулина Корењ.

У свет сликарства је ушла као ученица доајена наивне уметности Мартина Јонаша.

Њено стваралаштво имало је током 60 година дуг развојни пут, али је она ипак остала верна сопственом колориту, лирско - поетском тоналитету са истанчаним осећањима.

Пуно памти, па су њене слике нека врста чувара традиције које су отргле од заборава многе обичаје, културу и традицију Словака између два светска рата. 

Ту је доручак на трави, доручак у пољу, удварање, потом како је изгледа крчма пасторалног села...

Њени су наиме били власници крчме и тада девојке у њу нису улазиле саме, већ би их младић изабрао и онда оне с њима улазе да играју. Мајке и старије жене стоје са стране и све посматрају будним оком, а испред, још неодабране девојке за плес причају и смеју се. Унутра, у крчми, уз музиканте, младићи пију и певају. Пошто би се завршила игра, изабрана девојка би изашла напоље. Такав је био обичај на селу пре Другог светског рата, а на платну овековечен њеном магичном четкицом попут филмске приче.

Спомен-кућа Мартина Јонаша: Завирите у дом великана! (ИНФОГРАФИК)

Занимљиво је и како су Словаци проводили зимске вечери, у чишћењу мака, парењу перија, чешљању конопља... Млађи сликари, како примећују историчари уметности преокупирани овом врстом сликарства, сликају онако како они виде село данас. Углавном се држе нашег етноса и колорита, али на свој начин сликају Ковачицу и живот у њој, па нема мотива чешљање конопље и сличних заборављених обичаја, које је Чижикова доживела, које памти и бележи.

У мултинационалној општини су српска, словачка, мађарска и румунска црква и тај суживот је на платну на овој поставци, четири свадбе младенаца ових националности.

Бројне породичне обавезе су је на неко време одвојиле од њене велике љубави. Али, од 1965. године континуирано слика, а од 1966. године редовно излаже у оквиру манифестације "Ковачички октобар".

Туристи одлучили: Ово је најпопуларније место у Ковачици!

За свој сликарски рад добила је бројна заслужена признања, па је у Ковачици с разлогом поносно помињу као "њихове горе лист".

 Нека од њих су медаља града Амстердама из 1979. године, златна медаља на међународној изложби у Дебељачи 1989. године, посебно признање на ВИ Бијенали југословенске наивне уметности у Јагодини 1993. године, диплома на Међународној изложби наиве у Лисабону 1996. године...
Године 1999. добила је награду за укупан уметнички рад на IX међународном Бијеналу наивне уметности у Јагодини.