Овај музичар је избегао са Косова и Метохије - Раста данас вози скупоцене аутомобиле, а некада је живео у тешким условима: "Очекивало се да може пасти бомба"

Мало је познато да је један од најистакнутијих извођача савремене музичке сцене, Стефан Ђурић, познатији као Раста, рођен на Косову и Метохији, тачније у Приштини. Његово детињство протекло је у тешком и турбулентном периоду деведесетих година, у времену страха и великих политичких тензија.

Раста је својевремено, у једном од интервјуа, отворио душу и поделио ретко испричане детаље из раног живота, присећајући се како је изгледало одрастање у том периоду. Говорио је о животу у Приштини, о атмосфери која је владала тих година и о моментима који су остали дубоко урезани у његово памћење.

- Мало смо у другачијим условима живели, просто, расли. И у неким условима који нису били баш уобичајени за децу. То се тек касније схватило, пошто сам ја рођен сам у целој тој ситуацији. Од краја 80-их када је кренула да се заоштрава цела ситуација на Косову. Тек када сам отишао с Косова схватио сам да ми живимо гетоизовано све време. И да то није нормалан начин живота и да, као, тако деца не треба да живе. Деца треба да живе потпуно другачије. Али ми смо, некако, просто, се навикли на то. Дружили смо се по кућама и некако смо се трудили да увек одржавамо тај дух колико-толико нормалан, здрав. Да некако функционишемо. Али, опет, кажем, ја сам се тек после шокирао када сам отишао. Знаш, као филм, оно, ундергроунд. И мало, док се привикнеш на нормалан тек онда схватиш у ствари, шта је тај неки живот. Највеће је што сам ја тек у Сребреници, као, разумео шта значи то. Да ти, као, кроз детињство идеш и да нешто, као имаш неку колико-толико слободу. И, ајде, да кажемо, на крају тек у Београду сам заиста видео шта је то. Шта је то неко детињство. Слобода и детињство. - испричао је Раста током свог гостовања у емисији "Петцаст":

- Ја сам стварно рођен у Приштини. Код мене у разреду, ја мислим да смо само мој друг Харис и ја рођени у Приштини. Сви су се рађали у Скопљу јер је тамо било доста безбедније и тако даље. Ја сам се родио у Приштини и стварно сам био доста везан за то место, јер су и моји били локал патриоте, генерално. 

Музичар се потом присетио и другарице из детињства, која је по националности била албанка, а са којом је често играо фудбал.

- То је заиста било много смешно. Ми смо играли фудбал изван зграде и заиста је била једна мала Албанка, преслатка је била и била је изузетно талентована, стално је играла фудбал с нама. Била је страшно талентована и волела је једноставно да игра фудбал с нама. Знаш кад дође до тренутка када уопште не знаш како да објасниш да можда не бисмо требали бити ту заједно, сви. И то је било од тужног до некако смешног тренутка. Неко треба да нам објасни да можда, знаш, треба да кренемо кући, да можда родитељи брину, ситуација није баш наивна. Једноставно, то су неке необјашњиве ствари. Сећам се да је у неколико ситуација било тако да смо међусобно играли рата, овај део против другог дела, гађамо се камењем, и увек би нешто та мала Албанка стала на нашу страну, била је доста на нашој страни и никад се није бојала. То је било невероватно. Баш бих волео да знам шта се сада дешава са њом - испричао је он, након чега је открио како је у том преиоду било живети на Косову и Метохији:

- Сећам, да ли је то је то и тај неки српски инат и храброст нека, како смо ми опуштено реаговали на експлозије, на било какву пуцњаву, на нешто, то је тако било уиграно. Ми смо сви знали шта треба да се ради у ком моменту, то су невероватне ствари. За људе и пријатеље који су нам долазили из Београда то је било страшно. Оно дођу, сврате нам у госте, за њих је ти било паранормално. Јер то се седало у кафићу и очекивало се да може бомба нека да падне, а опет се седело у кафићу и пила се кафа, значи није се одустало од животних навика. Доста је било паранормално, осећало се наравно у сваком моменту да ће ту да се закрви и да ту неће бити нормалног живота, али смо се ми некако трудили да колико је год било могуће да га држимо.