Ovaj muzičar je izbegao sa Kosova i Metohije - Rasta danas vozi skupocene automobile, a nekada je živeo u teškim uslovima: "Očekivalo se da može pasti bomba"

Malo je poznato da je jedan od najistaknutijih izvođača savremene muzičke scene, Stefan Đurić, poznatiji kao Rasta, rođen na Kosovu i Metohiji, tačnije u Prištini. Njegovo detinjstvo proteklo je u teškom i turbulentnom periodu devedesetih godina, u vremenu straha i velikih političkih tenzija.

Rasta je svojevremeno, u jednom od intervjua, otvorio dušu i podelio retko ispričane detalje iz ranog života, prisećajući se kako je izgledalo odrastanje u tom periodu. Govorio je o životu u Prištini, o atmosferi koja je vladala tih godina i o momentima koji su ostali duboko urezani u njegovo pamćenje.

- Malo smo u drugačijim uslovima živeli, prosto, rasli. I u nekim uslovima koji nisu bili baš uobičajeni za decu. To se tek kasnije shvatilo, pošto sam ja rođen sam u celoj toj situaciji. Od kraja 80-ih kada je krenula da se zaoštrava cela situacija na Kosovu. Tek kada sam otišao s Kosova shvatio sam da mi živimo getoizovano sve vreme. I da to nije normalan način života i da, kao, tako deca ne treba da žive. Deca treba da žive potpuno drugačije. Ali mi smo, nekako, prosto, se navikli na to. Družili smo se po kućama i nekako smo se trudili da uvek održavamo taj duh koliko-toliko normalan, zdrav. Da nekako funkcionišemo. Ali, opet, kažem, ja sam se tek posle šokirao kada sam otišao. Znaš, kao film, ono, underground. I malo, dok se privikneš na normalan tek onda shvatiš u stvari, šta je taj neki život. Najveće je što sam ja tek u Srebrenici, kao, razumeo šta znači to. Da ti, kao, kroz detinjstvo ideš i da nešto, kao imaš neku koliko-toliko slobodu. I, ajde, da kažemo, na kraju tek u Beogradu sam zaista video šta je to. Šta je to neko detinjstvo. Sloboda i detinjstvo. - ispričao je Rasta tokom svog gostovanja u emisiji "Petcast":

- Ja sam stvarno rođen u Prištini. Kod mene u razredu, ja mislim da smo samo moj drug Haris i ja rođeni u Prištini. Svi su se rađali u Skoplju jer je tamo bilo dosta bezbednije i tako dalje. Ja sam se rodio u Prištini i stvarno sam bio dosta vezan za to mesto, jer su i moji bili lokal patriote, generalno. 

Muzičar se potom prisetio i drugarice iz detinjstva, koja je po nacionalnosti bila albanka, a sa kojom je često igrao fudbal.

- To je zaista bilo mnogo smešno. Mi smo igrali fudbal izvan zgrade i zaista je bila jedna mala Albanka, preslatka je bila i bila je izuzetno talentovana, stalno je igrala fudbal s nama. Bila je strašno talentovana i volela je jednostavno da igra fudbal s nama. Znaš kad dođe do trenutka kada uopšte ne znaš kako da objasniš da možda ne bismo trebali biti tu zajedno, svi. I to je bilo od tužnog do nekako smešnog trenutka. Neko treba da nam objasni da možda, znaš, treba da krenemo kući, da možda roditelji brinu, situacija nije baš naivna. Jednostavno, to su neke neobjašnjive stvari. Sećam se da je u nekoliko situacija bilo tako da smo međusobno igrali rata, ovaj deo protiv drugog dela, gađamo se kamenjem, i uvek bi nešto ta mala Albanka stala na našu stranu, bila je dosta na našoj strani i nikad se nije bojala. To je bilo neverovatno. Baš bih voleo da znam šta se sada dešava sa njom - ispričao je on, nakon čega je otkrio kako je u tom preiodu bilo živeti na Kosovu i Metohiji:

- Sećam, da li je to je to i taj neki srpski inat i hrabrost neka, kako smo mi opušteno reagovali na eksplozije, na bilo kakvu pucnjavu, na nešto, to je tako bilo uigrano. Mi smo svi znali šta treba da se radi u kom momentu, to su neverovatne stvari. Za ljude i prijatelje koji su nam dolazili iz Beograda to je bilo strašno. Ono dođu, svrate nam u goste, za njih je ti bilo paranormalno. Jer to se sedalo u kafiću i očekivalo se da može bomba neka da padne, a opet se sedelo u kafiću i pila se kafa, znači nije se odustalo od životnih navika. Dosta je bilo paranormalno, osećalo se naravno u svakom momentu da će tu da se zakrvi i da tu neće biti normalnog života, ali smo se mi nekako trudili da koliko je god bilo moguće da ga držimo.