"Умро је пола сата пре него што ћу ући у студио" Иза осмеха заштитног лица 'Евровизије' крије се велика туга

Практично је постала заштитно лице преноса "Евровизије" у Србији. Годинама публика уз њен глас прати највећи европски музички спектакл, а њени коментари често постају вирални и незаобилазан део сваког евровизијског финала. 

Ипак, иза професионалног осмеха Душке Вучинић крије се живот пун емоција, великих губитака, али и необичних пријатељстава. 

Овог маја Душка се поново налази у Бечу, где прати јубиларну 70. Евровизију и српску делегацију предвођену групом Лавина, која Србију представља песмом "Крај мене". 

И док домаћа публика са нестрпљењем очекује наступ Србије, Душка је говорила о атмосфери у аустријској престоници, али и о свом животу који је далеко занимљивији од телевизијске слике коју јавност познаје. Како је рекла за "Блиц телевизију", овогодишња "Евровизија" за сада протиче без велике еуфорије. 

"Мислим да апсолутно ове године нема те евровизијске еуфорије. На неки начин, неки су схватили да није ни пристојно можда толико хајповати ове године Евровизију", рекла је Душка Вучинић. 

Она је открила и да ће публика видети измене у наступу групе Лавина, посебно када су у питању костими и енергија на сцени. 

"Оно што је добро, они наступају последњи у првом полуфиналу и тај наступ, та енергија ће сасвим сигурно оставити велики утисак на публику", поручила је Душка из Беча. 

Од стјуардесе до најпознатијег гласа "Евровизије" 

Мало ко зна да Душка Вучинић није одмах завршила на телевизији. Пре РТС-а радила је као стјуардеса у "Јату", али признаје да се у тој професији није најбоље снашла. 

"На првом лету нисам закочила колица и она су кренула да јурцају. Трчала сам за њима, поцепала чарапу и сломила штиклу. Путници су аплаудирали и смејали се", присетила се Душка једне од најнепријатнијих ситуација из младости својевремено за "Курир". 

На РТС је стигла 2006. године, док је њен први велики евровизијски изазов био Истанбул 2004. године, када је Србија и Црна Гора после дугогодишње изолације поново учествовала на такмичењу са Жељком Јоксимовићем. 

"Били смо добар тим и од почетка знали да смо фаворити. На крају велики успех, друго место, мени једна од најдражих Евровизија", говорила је Душка. 

Посебно емотивно памти Хелсинки 2007. године и победу Марије Шерифовић. 

"Убрзо схватамо да мирише на победу. Самоуверено сам изговорила: 'Побеђујемо!' И победисмо. Тај осећај је невероватан и немерљив", присетила се она. 

Велика породична туга коју никада није преболела 

Иако је јавност углавном везује за хумор и енергичне коментаре током преноса, Душка је више пута говорила о великим животним губицима који су оставили дубок траг. Посебно емотивно говори о смрти свог оца Душана, који јој је био највећи ослонац. 

"Тата ми је био озбиљан стуб, ослонац и ветар у леђа. Не прође дан да не помислим на њега", признала је. 

Велику тугу доживела је и када је изгубила деду, предратног индустријалца и власника фабрике "Дуга" на Вилиним водама, који је током Другог светског рата завршио у немачком логору. 

"Умро је пола сата пре него што ћу ући у студио да водим емисију. Бол коју сам осетила... Не могу да опишем", испричала је Душка. 

"Оба мужа су ми данас блиски пријатељи" 

Њена приватна прича годинама интригира јавност, посебно због чињенице да је са оба бивша супруга остала у сјајним односима. 

"Први пут се удала веома млада, са само 24 године, а убрзо након развода поново је пронашла љубав са Срђаном, са којим је добила сина Алексу. 

"Обојица мужева су ми данас бескрајно блиски пријатељи. Велика су ми подршка, као и ја њима. Поносна сам што сам однеговала такав однос", искрено је рекла Душка. 

Управо због те искрености и непосредности публика је годинама доживљава као некога "свог", па њени коментари са "Евровизије" често постају једнако важни као и сами наступи.