"Umro je pola sata pre nego što ću ući u studio" Iza osmeha zaštitnog lica 'Evrovizije' krije se velika tuga

Praktično je postala zaštitno lice prenosa "Evrovizije" u Srbiji. Godinama publika uz njen glas prati najveći evropski muzički spektakl, a njeni komentari često postaju viralni i nezaobilazan deo svakog evrovizijskog finala. 

Ipak, iza profesionalnog osmeha Duške Vučinić krije se život pun emocija, velikih gubitaka, ali i neobičnih prijateljstava. 

Ovog maja Duška se ponovo nalazi u Beču, gde prati jubilarnu 70. Evroviziju i srpsku delegaciju predvođenu grupom Lavina, koja Srbiju predstavlja pesmom "Kraj mene". 

I dok domaća publika sa nestrpljenjem očekuje nastup Srbije, Duška je govorila o atmosferi u austrijskoj prestonici, ali i o svom životu koji je daleko zanimljiviji od televizijske slike koju javnost poznaje. Kako je rekla za "Blic televiziju", ovogodišnja "Evrovizija" za sada protiče bez velike euforije. 

"Mislim da apsolutno ove godine nema te evrovizijske euforije. Na neki način, neki su shvatili da nije ni pristojno možda toliko hajpovati ove godine Evroviziju", rekla je Duška Vučinić. 

Ona je otkrila i da će publika videti izmene u nastupu grupe Lavina, posebno kada su u pitanju kostimi i energija na sceni. 

"Ono što je dobro, oni nastupaju poslednji u prvom polufinalu i taj nastup, ta energija će sasvim sigurno ostaviti veliki utisak na publiku", poručila je Duška iz Beča. 

Od stjuardese do najpoznatijeg glasa "Evrovizije" 

Malo ko zna da Duška Vučinić nije odmah završila na televiziji. Pre RTS-a radila je kao stjuardesa u "Jatu", ali priznaje da se u toj profesiji nije najbolje snašla. 

"Na prvom letu nisam zakočila kolica i ona su krenula da jurcaju. Trčala sam za njima, pocepala čarapu i slomila štiklu. Putnici su aplaudirali i smejali se", prisetila se Duška jedne od najneprijatnijih situacija iz mladosti svojevremeno za "Kurir". 

Na RTS je stigla 2006. godine, dok je njen prvi veliki evrovizijski izazov bio Istanbul 2004. godine, kada je Srbija i Crna Gora posle dugogodišnje izolacije ponovo učestvovala na takmičenju sa Željkom Joksimovićem. 

"Bili smo dobar tim i od početka znali da smo favoriti. Na kraju veliki uspeh, drugo mesto, meni jedna od najdražih Evrovizija", govorila je Duška. 

Posebno emotivno pamti Helsinki 2007. godine i pobedu Marije Šerifović. 

"Ubrzo shvatamo da miriše na pobedu. Samouvereno sam izgovorila: 'Pobeđujemo!' I pobedismo. Taj osećaj je neverovatan i nemerljiv", prisetila se ona. 

Velika porodična tuga koju nikada nije prebolela 

Iako je javnost uglavnom vezuje za humor i energične komentare tokom prenosa, Duška je više puta govorila o velikim životnim gubicima koji su ostavili dubok trag. Posebno emotivno govori o smrti svog oca Dušana, koji joj je bio najveći oslonac. 

"Tata mi je bio ozbiljan stub, oslonac i vetar u leđa. Ne prođe dan da ne pomislim na njega", priznala je. 

Veliku tugu doživela je i kada je izgubila dedu, predratnog industrijalca i vlasnika fabrike "Duga" na Vilinim vodama, koji je tokom Drugog svetskog rata završio u nemačkom logoru. 

"Umro je pola sata pre nego što ću ući u studio da vodim emisiju. Bol koju sam osetila... Ne mogu da opišem", ispričala je Duška. 

"Oba muža su mi danas bliski prijatelji" 

Njena privatna priča godinama intrigira javnost, posebno zbog činjenice da je sa oba bivša supruga ostala u sjajnim odnosima. 

"Prvi put se udala veoma mlada, sa samo 24 godine, a ubrzo nakon razvoda ponovo je pronašla ljubav sa Srđanom, sa kojim je dobila sina Aleksu. 

"Obojica muževa su mi danas beskrajno bliski prijatelji. Velika su mi podrška, kao i ja njima. Ponosna sam što sam odnegovala takav odnos", iskreno je rekla Duška. 

Upravo zbog te iskrenosti i neposrednosti publika je godinama doživljava kao nekoga "svog", pa njeni komentari sa "Evrovizije" često postaju jednako važni kao i sami nastupi.