"Зар немају метле у Базелу?" Принца од Врање вуку по поду - ситуација забележена камером, публика му баш и није наклоњена

Српски представник на овогодишњој "Евровизији", Стефан Здравковић, познатији као Принц од Врања, већ данима увелико улаже напоре како би се на великој сцени представио на најбољи могући начин и остварио запажен резултат за Србију. Први кадрови са евровизијске пробе откривају значајне промене у односу на ранији наступ.

Док је на "Песми за Евровизију" све било прожето сведеношћу и емоцијом, евровизијска верзија песме "Мила" доноси потпуно освежену и визуелно богатију интерпретацију.

Данас је цео свет имао прилику да погледа како је Принчев тим кореографију спојио са његовом нумером на сцени. 

Принц ће публику заинтригирати упечатљивим сценским костимом – црвеним комбинезоном који симболизује страст, рањивост и борбу, док ће му на сцени подршку пружити четворица мушких плесача, чија кореографија одише снагом и интензитетом. Њихово синхронизовано кретање, у коме се у једном тренутку извођач готово баца и вуче по поду, додатно наглашава емотивни набој песме "Мила" и доноси снажну визуелну метафору – борбу за љубав која је на ивици понора, у духу древне приче о Орфеју и Еуридики, где је сваки корак између светлости и таме пресудан.

Међутим, поврх свега, публици је највише пажње привукло то што током извођења плесачи Здравковића вуку по подијуму дворане у Базелу.

Коментара је много - од оних који Стефану пружају подршку и навијају за ову несвакидашњу промену, до налога који се питају "зашто га вуку као џак кромпира" и "да ли постоји нека метла у Базелу". 

Једно је дефинитивно - Принчев кореограф је имао идеју да отплешу и пренесу гледаоцима причу о Орфеју и Еуридики. 

Орфеј и Еуридика је једна од најпознатијих и најтрагичнијих љубавних прича из грчке митологије — прича о љубави, губитку и моћи уметности.

Орфеј, чувени песник и музичар чија је музика могла да умири звери и расплаче богове, заљубио се у прелепу Еуридику и оженио је. Њихова срећа није дуго трајала – Еуридика је настрадала од уједа змије и умрла. Сломљен болом, Орфеј је сишао у подземни свет да је врати. Његова музика је дирнула Хада и Перзефону, који су му дозволили да је поведе назад, под једним условом: да се не осврће док не изађу из подземља. Ипак, у тренутку сумње и чежње, Орфеј се окренуо – и Еуридика је заувек нестала.

Као што је Орфеј прошао кроз таму подземља вођен само надом и љубављу, тако и извођач који се вуче по сцени телом — или бива вучен - симболизује губитак контроле, тугу и немоћ пред силама већим од себе. Сваки покрет по хладном поду одражава очај и унутрашњу борбу, слично као што је Орфеј корачао кроз Хад, разапет између наде и страха. Тај чин физичке изложености постаје метафора за емоционално разголићавање - покушај да се из таме (губитка) извуче оно што је вољено, али без гаранције спаса.