Бенд Бркови – двадесет година жарења и паљења
Тамо некад пре скоро пола века Жељко Бебек у Бијелом Дугмету је певао на стихове Душка Трифуновића „Шта би дао да си на мом мјесту, да те мрзе а да ти се диве“. Овај саможиви почетак песме многи ће цитирати, волети и узимати у уста годинама касније, али мало коме ће заиста стајати.
Бенду попут Бркова који пуни хале са неколико хиљада људи широм бивше Југославије, стварајући јединствен и препозантљив звук, а опет са друге стране бива константно игнорисан од стране медијских кућа, радија и ТВ-а, свакако стоји. Бркови су за живота успели да виде и једну и другу страну, и мржњу и дивљење, али исто тако и да схвате да нема потребе да се овим првим уопште баве.
Ако смо још на тренутак код Бреге и компаније, онај њихов жанр који су многи поспрдно волели да искористе кад би хтели да их унизе – пастирски рок, бенд Бркови би контам прихватли на кеца. Мада и она њихова кованица пунк фолк wellness исто добро клизи низ усне кад питате „а какву ту музику свирају ти Бркови који жаре и пале“.
Бенд настаје 2004, али са доласком фронтмена 2007. постају онакви какве данас знамо. Тај фронтмен, њега сви знамо као Шемсо 69. Он постаје тај центрафор екипе из првог плана, који својом појавом човека који у крви има 220 у волтима, са апсолутно незаустављивошћу на бини, бенд добија први светлу тачку коју сви препознају. Друга су песме, односно звук који никако би требало да иде заједно, али код њих се опет доказује она стара – супротности се привлаче.
Да ли су они панк народњаци, или сељаци који свирају панк, то је све до обичног слушаоца, односно као она питалица, да ли ја ваша чаша ракије полу пуна или полу празна. Многи ће се данас назвати независнима, али Бркови то јесу апослутно у својој сржи. Немају издавачку кућу, песме легално скидате за џ са њихове странице, са које можете и да купите диск или плочу ако вам је до тога. Али непостојање куће која стоји иза њих бенду доноси могућност да буду своји, да раде шта желе, глупирају се или буду против система.
Годинама уназад, да не кажемо деценијама, радио и тв у родној им Хрватској нису желели да их врте (мада није као да се убише и друге републике од промоције, част изузецима). Ипак, Бркови су успели да осете моћ интернета одмах на почетку развијања world wide web-a. Док су још увек свирали у полу празним подрумима у околини Загреба, имали су фанове у Скопљу, Београду али и Новом Саду.
Youtube, умрежавање фанова, слање песама, и сам бенд који је са свима на ти, доводи до тога да Бркови креће на турнеју која као да није стала претходних 20 година. Добро да, у паузама су избацивали албуме који су пуни хитова, а сваки нови публика је све више волела, било да се они зову „Крвава новчаница“, „Друштво Бркатих Младића“, или „Торзо Даде Топића“.
Момци иако насмејани, са шаљиво - љубавним текстовима, умели су да уједу, да кажу све како јесте и да покажу средњи прст, систему, држави, национализму, расизму, фажизму и осталим измима. Ипак, шаљиви поглед нас свет, праћен мелодијама народног весеља ипак је нешто што нас вуче да овај бенд везујемо за забаву и добар провод викендом увече. Али испод слоја забаве стоји ниво опомене. За оне који желе да чују.
Ипак, да се вратимо на забаву, бенд Бркови слави свој 20. рођендан, нешто што нису могли да замисле док су свирали на раштимованим гитарама пре две деценије у гаражи. Сад то није гаража већ велика бина на Калемегдану. Ма чуј велика... огромна. Бундеслига бина. Биће то маратонски спектакл, и њихов највећи самостални београдски концерт, замишљен и рађен по највећим светским стандардима. Далеко се отишло од почетака, а то ће показати испродуцираним и режираним наступом, као и посебно дизајнираним сценографским концептом. Тог 11. маја, спремите се да чујете све најбоље од њих, али и још мало преко тога. Па да после препричавамо све до 30 рођендана.