"Без помоћи нећу сићи са кревета" Ведрана Рудан из болничке постеље поново реже речима: "Желим смрт, покушавам да не заплачем"

Позната регионална списатељица Ведрана Рудан већ дуже време води тешку и исцрпљујућу борбу са карциномом, а своје најинтимније мисли, страхове и суочавање са болешћу редовно дели са верном публиком на свом блогу. Иако је недавно отворено признала да јој се здравствено стање погоршало, ауторка препознатљивог, оштрог пера послала је поруку која тера на дубоко размишљање: "Живот је ипак леп".

У својој најновијој колумни на блогу rudan.info, коју преносимо у целости, Ведрана описује свакодневицу у којој су јој се приоритети и свет смањили на свега неколико метара дневног боравка, док се у исто време бори са физичком немоћи и сопственим мислима о крају:

"Данас сам уз помоћ мужа била у граду. Осетила сам да ће моје ноге то издржати. Такси нас је довезао до врата Neurotha. Преломила сам. Ипак сам узела слушни апарат јер ми је живот у бурету постао неподношљив. Што то говори онај ко у мом правцу отвара уста?

Чудан живот живим ја која већ две и по године молим смрт. Ових ми је дана, држала сам то бесмисленим, муж, док сам била у болници купио специјални кревет и столицу коју зналци називају "принцезом". Живот ми се одвија у делу дневног боравка. Не ходам, имам колица, руке ми се тресу, у устима ми цветају афте, од чега, данас ко зна након колико времена чујем, вид ми је замућен.

Не занимају ме ратови, мирови, људи. Кратак ми је дах, избегавам изговарати дуге реченице и глумим како ме не занима шта кажу доктори. А хватам се за сваки њихов поглед и покушавам веровати у осмехе.

И ти људи, непознати људи с којима се срећем у ходницима болнице, свако у својим колицима, говоре ми исто: "Драго нам је да сте с нама. Каква таква." Ја им онда објашњавам да желим смрт и покушавам да не плачем.

Па се питам, кад сам сама, желиш ли умрети или ти је ипак сваки сусрет, сваки поздрав продавачице кромпира која зна да је њен купац твој син знак да те неко воли и да можда зато… Ово понављам јер ми не иде у главу. Никад нисам мислила да ће ми моје бебе једном бити носачи среће у старости. Да ћу с једним мушкарцем провести четрдесет година и да ће ми бити медицински брат. Објашњавам му да желим смрт и коначно мир па ипак данас имам апаратић у уху?"

Кроз тешке тренутке, док сведочи о подршци породице и непознатих пролазника, Ведрана се осврће на пролазност времена и шаље снажан апел свима који су здрави, подсећајући их на истинску лепоту постојања коју често занемарујемо:

"Уживај у животу, ја умирем али ти мораш знати колико је живот леп. Леп!"

Да ми нетко гарантује да ћу још једном бар три дана бити здрава као некад… Јеби га.

Стара сам и бојим се онога што ме чека. Да ми је неко рекао да живот постоји и у дванаест квадрата и да те може усрећити поздрав непознате продавачице кромпира и похвале Нивес која ти ломи ноге на терапији да би могла устати из кревета…

Нико ми ништа није рекао. Јуче сам била код фризера. У мене је гледало чудно биће. Кортићи? Смрт? Једва сам савладала три корака до излазних врата. Али ипак опране косе.

"Да сам знала живот би ми био радост и смех"

Радујете ли се животу? Знате ли какав би могао бити? Да сам ја знала мој би живот био и радост и смех и опуштено вриштање у мору и кад је младост била иза мене. Нисам знала. Мислила сам да се моја срећа крије од мене и чека ме тамо далеко. Данас, сада, овога трена кад сам сигурна да без помоћи нећу сићи са кревета, а онда то значи…

Радујем се апаратићу у уху."