ГОРИЦИ НЕШОВИЋ ПРЕМИНУО БРАТ: Шок, туга неправда, ИМАО је близнакињу! У 3 дана се све завршило,!

Водитељка Горица Нешовић изгубила рођеног брата. Он је изненада преминуо, а новинарка је своју причу поделила са читаоцима. Преносимо је у а целости:

"Имала сам триипо године када је моја мама била трудна. Сви су ме питали шта бих више волела да ми мама роди – брата или сестру. Увек сам одговарала – И брата и сестру. И заиста, родила близанце. Била сам најпоноснија и најважнија. Мама је причала да сам се ноћу будила и скакала као зец чим би неко од њих двоје шушнуо. Кад су пошли у школу, она је била тиха, ћутала и када зна, а он дизао руку и када не зна. Кад улазе у кућу, он са врата виче Ја сам све знао, она није знала ништа. После су мама и учитељица то средиле. Кад се иде у госте, да нас не буде превише, водили су њега, а нас две смо често остајале код куће. Да се не свађамо. Кад останемо сво троје сами, обавезно нека драма. Он нападне њу, ја је браним, онда се сви побијемо, па сви и извучемо дебљи крај.

Кад се појавио скејт, он га је упорно возио низ низбрдицу и два пута ломио исту руку. Као дете био је крупан и јак, а онда у лето када су завршили осми разред, десило се да се цело лето нисмо видели (јер сам ја радила на мору), после три месеца једва сам га препознала. Израстао, висок, танак као грана, коса му порасла. Момак.Он и сестра су дуго имали исто друштво.

Војску служио у Загребу, војна полиција, специјалне јединице. Сестра и ја смо једном стајале на једној нози у возу, јер су продавали дупле карте.

Кад је дошло време, оженио се. Добио ћерку. Као отац, често пребрижан.
Кад су почели они бесмислени ратови, једне ноћи у пола три, дошли по њега. Два месеца га није било у кући, јављао се кад је могао, а онда се напокон и вратио. Кад је било оно проклето бомбардовање, опет су га звали. Био је у Београду, али… стрепња, страх…

Никада о својим стрепњама није причао.

Сав намештај у кући ми је правио он – мој брат. Често сам се селила и сваки пут ми је требало нешто ново. Позовем га, питам да ли је у гужви, а он се смеје “Шта си сад смислила?” Прво је правио штафелаје, од чистог дрвета без лепка и ексера… Уметнички скроз. Сви су били одушевљени. После тога полице, па кухињу, па ормаре…. све, али све је знао да направи.

Прошле недеље, звони ми телефон у пола два ноћу. Сестра зове, помислим да се мами нешто десило, а она каже да је он, наш брат, легао да спава и умро. Шок, туга, бол, неверица, неправда, хиљаду питања која почињу са – зашто и како, без одговора. Докторка је рекла да му је нешто “велико у организму пукло”. У три дана све се завршило, умирање и сахрана.

Искачу ми кадрови из детињства, гурамо се у колима нас троје на задњем седишту, врућина без климе, на славама, на годишњицама, рођенданима… све лепо и безбрижно. Таква су сећања. Заувек. Као што ћу и заувек да имам брата.

Само што он није више на овом, већ на оном свету.

Ех свете..."