ДОКТОР КАФАНСКОГ ШТИМУНГА: Квака је све своје песме ОТПЛАКАО! Имао је краћу ногу, астму у гласу, а ипак је ломио срца и ушао у легенду
Пођимо у крчму стару!
Певати у кафани и певати у студију, или на концерту – није исто. Потребно је имати посебну жицу, посебно срце, посебан осећај и дар, потребно је бити и шмекерски лукав, сналажљив, окретан, али истовремено бити и искрени патник, који ће песму отплакати, а не само отпевати, не би ли бол слушалаца за асталима био заиста залечен кроз катарзу срцепарајућих стихова и мелодија... У овом послу, он је био непревазиђен. А да није реч ни о каквим измишљотинама, да је потребна заиста посебна вештина и дар за доношење кафанске песме, говори и чињеница да је још за живота био овенчан титулом “доктора за кафански штимунг”. У историји наше народне музике има више певача који су поникли у кафани, али на тој територији дефинитивно нико није могао да надмаши једног и непоновљивог – Бору Спужића Кваку.
Уосталом, нема потребе да превише филозофирамо, све је то Квака сам објаснио, савршено и једноставно, боље него било ко:
- Ја сам човек са два факултета. Оба сам стекао у кафани. Дипломирао сам психологију и музичку академију. Прву диплому чувам у срцу и очима, а ону другу у гласу. Тако не може нико да ми их украде.
О овоме сведоче и биографски подаци о раној младости, који кажу да је бата-Квале, иначе рођен 10. новембра 1934. свој први ангажман добио већ 1952, са свега 18 година, у кафани “Дунав” у Великом Градишту, у којој је, свирајући и певајући, морао да отплати своју прву хармонику, коју су му тада купили.
До пробоја у естрадне воде дошло је више од десет година касније, када га је запазио легендарни композитор Буца Јовановић, који је дао Кваки четири песме да би снимио прву сингл плочу, године 1968. Већ тада настао је антологијски кафански народњак, “На растанку”, познат и под називом “Пођимо у крчму стару”, а све остало је историја.
Кафанска лектира
У кафани се ужива у доброј капљици, али и у чашици разговора. А речи нас често воде до великана који остају великани и после гашења последњег светла у локалу. Да ли песмом, или неким другим подвигом, уписали су се у „Кафанску лектиру“, и њихово име увек се потеже када се за столом претресу све дневне теме и првих седам пива, кад се остане без цигарета, и почне да се жали за прохујалим временима. Добро дошли у рубрику која је посвећена њима!
Квакина популарност је букнула, и брзо се устоличио као господар изузетно тужних двојки, болног и тешког балканског блуза, којима је давао посебан шмек својим промуклим, храпавим гласом, као и особеном појавом, очију поспаних и тужних, изнемоглог израза на лицу. Нешто страдалничко заиста је исијавало из њега! Но, упркос томе, и упркос његовом хендикепу – због повреде у детињству имао је краћу леву ногу – непоновљиви шарм нико није могао да му оспори: већ године 1969. у тиражном листу “Чик” био је проглашен за мушкарца године.
- Срцеломац над срцеломцима! Певач и плакач. Иза његових физичких фалинки, крила се велика душа, Махатма! - речи су којима Кваку описује водитељ Горан Милошевић, један од највећих познавалаца наше народне музике. - Заузимао је посебно место у мојој “Музичкој апотеци”. На путујућем фестивалу Песма лета, певао је у Дубровнику са највећим звездама и народне и забавне музике. Организатор је предвидео да последња наступи дива забавне музике Тереза Кесовија, иначе Дубровчанка. Тереза је одбила да наступи после Кваке. Нико се није усуђивао да пева после бата-Квалета! На вашару, на Пашиној равни, Квале је напунио шатру до последњег места. Кад је распалио атмосферу, ноншалантно је прешао у суседну шатру и задржао се неко време. Кад се вратио, дочекао га је изнервирани газда. Квале је шеретски објаснио и газди и гостима: “Отишао сам само да видим колико ме народ воли”.
А о томе колико су га волели говори и следећа Квакина изјава:
- И данас постоје људи који знају све текстове мојих песама напамет, а ја их никада нисам знао. Мој побратим Ера Квака из Клења код Шапца ресторан је пререгистровао у име 'Квака'. Он чува све моје исечке из новина, а ја их немам. Гвозден Марковић из Поповца код Параћина је из љубави према мојој песми редовним административним путем своје име променио у Бора Спужић Квака. Тако му сад пише у личној карти.
Врхунац успеха са својим трагичним песмама, у којима су најчешће теме несрећне љубави (Тајна, Здраво здраво имењаче мали), разорене породице (Кажи сину да и ја постојим, Дођи сину у сватове) или љубав према мајци (Зашто мајко ниси вечна, На мајчином гробу) досегао је током 70их, док је касније његова популарност варирала, расла и опадала, као што је и његов приватни живот био пун промена. Зарађивао је доста, али је брзо и расипао новац, волео је кафане и жене, а пред матичара је стао четири пута и имао двоје деце. Године 1997. доживео је мождани удар и последњи период, до смрти 2002., провео је у немаштини, малтене заборављен. Неколицина колега му је притекла у помоћ, а ‘98 Зоран Калезић и Зорица Брунцлик били су најзаслужнији за одржавање хуманитарног концерта у Пожаревцу, којим је помогнуто његово лечење.
- Жао ми је што је тако завршио – признао је својевремено његов пријатељ и колега Предраг Живковић Тозовац. - Али у суштини, проживео је много леп живот, док је био изузетно популаран. Зарађивао је предобро, а шта је радио са парама то је његова ствар. А, с обзиром на то како ми на естради живимо, како се и колико трошимо, тих његових 67-68 година, колико је живео, то је као 100 година нормалног живота.
- Био је човек вица и штоса, па смо се увек шалили, покушавали да један другом нешто наместимо. Једном је у Дому синдиката певао пре мене, па су га звали на бис више пута, а ја сам морао да чекам. И чекам док он све бисеве не потроши, па да изађем. Али кад је имао задњи бис, он запева моју песму "Влајна". И сав срећан је био мислећи да ме зезнуо, а ја га пољубим, узмем микрофон и кажем: "А сад ћете, драги моји, чути како се стварно пева Влајна!" Ето тако сми ми стално један другог нешто пецкали – присећао се Тозовац.
Постоји, међутим, и друга верзија ове приче (или наставак?) која каже да је током наступа у Минхену, Квака наместио да га водитељ позове пре Тозовца и запевао "Влајну". Како га је распамећена публика поздравила одушевљеним аплаузом, Квака се окренуо Тозовцу и рекао: "Гледај бре, Тозо, како то ради бата Квале! Не можеш ти као ја. Кад певам, имам астму, а то публика воли!"
Можда је Квакин уметнички израз најбоље описао Сафет Исовић, дијаметрално различит певач, моћног, снажног гласа, који је, свеједно, Спужића изузетно ценио.
- Страшан певач, наша синтеза Реја Чарлса и Нет Кинг Кола. Неприкосновени цар кафана у Србији и делу источне Босне због универзалности репертоара. (…) Његове песме, истина, имају сву силу патетика, али у њима има сјајних, светлуцавих момената који чине да његова музика не бива морбидном. Изнимно духовит и физички окретан и поред физичког хендикепа, Бора Спужић је пленио – објашњавао је својевремено Исовић.
Квака је данас свакако у извесној мери запостављен и заборављен великан. Сећање на њега, као и на многе друге “двојкаше”, потиснуте модернијим звуком, не живи у програму мејнстрим медија, а можда је тако и боље. У срцима правих народњачких сладокусаца се никад не може избрисати његов траг, а „ко жели, тај нађе пут“, тако да сваки следбеник музичких путева којима је и Бора Спужић Квака ишао може лако доћи до дела која је овај великан оставио, без тога да се на неки начин ти милозвуци мешају и „прљају“ са неким другим, новим звуцима који нису ни вредни да им буду у друштву.
Естрадне звезде данас се штанцују као на покретној траци, али истински непоновљивих појава, попут Кваке, међу њима нема. Човек саздан од противречности, био је истовремено и богаљ и велики заводник, и поражени и победник, и херој и антихерој. Кроз његову патњу прошле су све наше патње, он их је све осетио на својој кожи, као што смо ми његове речи туге доживљавали као своје сопствене. Кваком и стиховима које је Квака певао отворила су нам се врата рајског звука и она никада неће бити затворена, а иако за живота можда и није осетио довољну захвалност нема потребе туговати за тим, нити би он то желео. Пустити његову песму данас и уживати у сваком такту говори једнако као и хиљаду речи - „хвала“.