ЗАПАЛА ЈЕ У ДУГОВЕ И РАЗМИШЉАЛА О САМОУБИСТВУ! Глумица Мира Бањац преживела је праву Голготу!
Чудесна и непозната судбина чувене глумице!
Мирјана Т. Бањац, познатија као Мира Бањац је српска позоришна, филмска и телевизијска глумица. Рођена је 4. новембра 1929. године у Ердевику. Данас са сином Бранимиром Браном Јовановићем живи у Новом Саду.
Позоришну каријеру је започела у Сремској Митровици. Играла је у Народном позоришту у Бањалуци, те Српском народном позоришту у Новом Саду. Од 1970. године је била члан "Атељеа 212" на чијој сцени је остварила бројне значајне улоге.
ДЕТЕ ЈЕ ПАЛО СА ПЕТОГ СПРАТА - Син (6) познатог репера на ИНТЕНЗИВНОЈ НЕЗИ, лекари му се боре за живот
СРПСКА ГЛУМИЦА СЕ ПОСВЕТИЛА МАНАСТИРУ - архимандрит Серафим дао благослов: "Трудим се колико могу да..."
"КАДА САМ ЧУЛА ДА ЋУ ПОСТАТИ БАБА И ДА ЋЕ МЕ ЦЕО БАЛКАН ЗЕЗАТИ..." Цеца открила како је реаговала на вест да ће добити унука
Детињство, младост и образовање
Мира Бањац је рођена као Мирјана Т. Бањац 1929. године у сремском месту Ердевик. Мајка јој је била родом из Ердевика, а отац је већи део живота провео у Детроиту у Сједињеним Америчким Државама (САД). Он је потомак Сремаца који су емигрирали у Америку, а у Ердевик је први пут дошао тек када је имао 21 годину. Њени родитељи су се венчали, а да се нису ни познавали. Отац није говорио српски, а мајка енглески. Ипак, остали су четири године у браку у коме су добили ћерку Миру.
Након четири године он је пожелео да се врати у САД, уз обећање да ће послати карту за супругу и ћерку како би му се тамо придружиле. Своје обећање је и испунио, али Мирини ујаци нису допустили да она и мајка крену на тако далеко путовање. Зато су остале у Ердевику.
Пред сам почетак рата мајка се запослила у фабрици шећера у Београду, а Мира је живела са баком и тетком с очеве стране. Почетком рата границе су затворене, па се мајка и ћерка нису могле видети пуне четири године.
Још као девојчица постала је члан Прве пролетерске бригаде. Данас каже да се то десило "захваљујући" Драгутину Гостушком и Предрагу Тасовцу. Била је део културне секције, са којом је обилазила Сремски фронт. По завршетку рата вратила се кући, и ванредно завршила школу. Захваљујући својој учитељици која је препознала њен велики таленат одлучила је да упише Државну музичку школу у Новом Саду. Положила је пријемни испит и дипломирала 1950. године.
Током студија упознала је Андреја Јовановића с којим се након тога венчала и добила сина Бранислава Брану. Када је Браниславу било пет година одличили су да се разведу, али упркос томе са бившим супругом остала је у врло добрим односима.
Једна је од оних глумица која отворено говори о свом животу. Признаје да јој је најтеже пало када јој је умрла мајка, која је била велики ослонац. Тада је схватила да много тога мора сама. Године које је провела у Београду биле су за глумицу веома тешке. Запала је у дугове, па каже да је у неком моменту помишљала и на самоубиство.
Спас је дошао када ју је редитељ Стипе Делић позвао у Загреб на снимање једне серије. Захваљујући добром хонорару вратила је дугове и зарекла се да се више никада неће наћи у тој ситуацији.
Зрело доба и селидба у Нови Сад
У чежњи за мирнијим животом из Београда се вратила у Нови Сад, где и данас живи са својим сином. Ту је, каже, пронашла мир. Сви који је познају, почев од колега и новинара, кажу да је једна ведра и позитивна особа, пуна духа, која је упркос недаћама успела да остане оптимиста. Никада није долазила у сукоб с колегама, без обзира на чињеницу да је у њеном послу сујета веома присутна. Признаје да никада није имала проблем са тим осећајем, те да се и данас врло радо сећа дружења с глумцима у бифеу "Атељеа 212".
За себе каже да је живела "малим животом" и да јој је породица веома важна. Такође, не крије да је управо тај сегмент њеног живота испаштао због посла, али је итекако свесна да јој је глума пружила све. Једном приликом је казала да би без глуме увенула попут биљке, зато и не чуди да са скоро деведесет година и даље остварује велике улоге на филмском платну.