"Сине, жељна сам те остала" Потресне и емотивне речи мајке Жарка Лаушевића, ово му је последње упутила
Болно.
Покојни Жарко Лаушевић, великан домаће кинематографије показао је добру душу и манире џентлмена и када је у мају 2014, први пут после 15 година, дошао из Америке у Србију, слетевши на београдски аеродром.
Иначе, детаљ непознат јавности јесте тај да је Лаушевић пре доласка у Београд, отишао у Црну Гору да посети болесну мајку.
"ЖИВЕО САМ У ОРОНУЛОМ, ХЛАДНОМ ДОМУ" - Ацо Пејовић данас ужива у луксузу, а некада је патио! Открио је непознате детаље
Дино Мерлин на другом концерту у Београду послао ПОМИРЉИВУ ПОРУКУ: А гост изненађења већа звезда и од њега
"Ствар се закомпликовала" Маја Беровић оголила душу о најтежем периоду "Бактерија ми је направила хаос"
Наиме, Жарко је пре него је први пут дошао у Србију ишао је да обиђе тешко болесну мајку, које је живела у Подгорици. Први пут је обишао 2013. године, а њихов сусрет је био веома потресан.
- Жаркова мајка Роксанда патила је до задњег дана јер је млађег сина остала жељна пошто је по исласку из затвора отишао у Америку где је живео са породицом и прехрањивао се бавећи се молерајем. Када је 2013. дошао да обиђе тешко болесну мајку везану за постељу она је горко плакала јер је доживела да поред сина Бранимира и ћерке Бранке који су били уз њу, још једном види и Жарка - каже саговорница за Републику која је била сведок свему и додаје да је Лаушева мајка иако тешко болесна, тог дана оздравила бар у души, када је угледала свог сина:
- Колико су Роксанди сви дани били тешки сведочи и то што их је бројала и у сваком тренутку је знала колико дуго није "душу своје душе", како еј говорила за Лауша. Жарку је мајка рекла овако: "Сине мој, жељња сам те остала, видела сам те после 13 година, четири месеца и два дана".
До смрти у децембру 2016, Роксанду је син Жарко посетио још неколико пута, а када је преминула он је изјавио да је мајка увек жудела да их види све на окупу.
- Мајка је увек била пресрећна кад смо сви на окупу, а попут оца забринута кад год то нисмо. И увек је рачунала време колико се нисмо видели. Већ је била озбиљно болесна када су је припремили на сусрет са мном 2013, после много година. Када је рекла колико ме није видела рачуница је била у дан тачна - рекао је Жарко за Глориу 2016.
Након Црне Горе Лаушевић стиже у Србију. Иако изузетно узнемиран због пажње медија, заинтересованих за његов долазак, глумац је помогао једној дами у невољи, пред будним новинарским екипама.
- Од тренутка када је Лаушевић са пртљагом у рукама изашао испред најмање десет новинарских екипа, решен да ћути и не даје изјаве, кренуо је стампедо махом женских репортера, као и фотографа и сниматеља који су га пратили у стопу. На питања која смо постављали са свих страна, унакрсно, у намери да га одобровољимо да нам макар нешто каже, Жарко је корачао напред и на мах би погледао ка новинарки која постави питање. Чинило се да благо клима главом и да је изустио "добро", као и да се помало осмехује. Фотографи и сниматељи су се кретали уназад док су снимали глумца с предње стране не би ли ухватили посебну експресију на његовом лицу. На путу ка паркингу аеродрома, где је Жарка чекао аутомобил и возач , једна фоторепортерка је пала на земљу право испред глумца. Он се брзо сагнуо и пружио јој леву руку да би јој помогао да устане, што је она прихватила. Чак је и проговорио због ње, питао је да ли је добро после пада - препричава новинарка која је била на лицу места те надаље сведочи како је Жарко тада, а и касније када год га је сретала у Београду, увек желео да прође непримећено јер је патио због трагедије која је завила у црно породице два младића која је у Подгорици убио као и своју која је од те кобне ноћи 1993. обележена бесповратно:
- Жарку је рука видно дрхтала када је пружио фоторепортерки да би устала. И касније сам примећивала да му руке подрхтавају као и доњи део лица. Израз лица му је углавном био озбиљан и у наредним посетама Београду где се вратио свом послу и највећој професионалној љубави глуми. Овације публике у Сава центру наредне 2015. године на премијери његовог повратничког филма " Смрдљива бајка" су му ипак измамиле осмех јер су биле највећа потврда да га хиљаде људи, најмање, нису заборавиле и да су га једва чекали на филмском платну.