Живела је по подрумима и три пута мењала име, оседела преко ноћи: Рахела Ферари прошла горак животни пут али улепшала живот нације и уписала своје име у вечност

Жену великана, глумицу Рахелу Ферари памтимо као симпатичну старију госпођу из комичних улога у филмовима "Тесна Кожа", "Национална класа", "Давитељ против давитеља", али иза њене комичарске историје крије се драматична животна прича.

Фрајнд Бела Рахел је рођена у Земуну 27. августа 1911. године. Радо је одлазила у позориште, најпре само као гледалац, уз помоћ рођака који је био позоришни реквизитер. 1930. године почела да статира у Српском народном позоришту у Новом Саду, а већ 1931. постаје њен члан, а 1940. се сели у Београд. Ту је ангажована заједно са супругом Александром Стојковићем. По удаји, променила је име у Марија Стојковић, а после супругове смрти, узела је уметничко име Рахела Ферари.

Током Другог светског рата, због свог јеврејског порекла, крила се од Гестапоа, скривала се у подрумима, стално мењајући место боравка по малим местима око Београда. Једне ноћи се спасила од Немаца тако што ју је у кућу дошла другарица и саопштила да је добила позив из позоришта у Панчеву, због чега су обе радосно истрчале из куће остављајући Немце у чуду. Иако се извукла из те ситуације, паралишући страх ју је обузео док је бежала, тако да је преко ноћи оседела.

Након рата је прво радила у Новом Саду, до покретања Југословенског драмског позоришта. Позоришну каријеру је ипак завршила у Атељеу 212. Од ранијих филмских улога, глумила је у култном остварењу које је освојило Златну палму у Кану, Скупљачи Перја, међутим тек неких десетак година касније, у позним годинама долази до изражаја играјући мале, али упечатљиве улоге сенилних, али мудрих и лукавих бака, чије ће се легендарне реченице дуго памтити и препричавати. То су серија "Грлом у јагоде”, филмови "Национална класа”, “Давитељ против давитеља”, "Тесна кожа”, "Танго аргентино”, ТВ драма “Чај у пет".

Од сјајних реплика по којим ћемо је памтити заувек издваја се њен монолог из филма "Тесна кожа" - "Целог живота сам штедела, цео век штедела. Штедела пару на пару, јела коске и качамак, пушила најгору крџу и шта сам уштедела? Ништа!"

Кад није била на позорницама и пред камерама била је обична жена која се занимала и радовала малим стварима. Сама је саградила кућу на обали Дунава, косила траву, садила воће. Била је велики љубитељ животиња. Као мала, пореклом из сиромашне породице, није имала играчке, нити било шта друго са чим би могла да се игра. Још тада је кренула да развија своју машту, на улици, где би чучнула и посматрала мраве који су у њеној машти представљали глумце, а она је била њихов редитељ.

Јако је волела Жарка Лаушевића. “Ми стално правимо керефеке”, говорила је о њему и себи. И даље се препричава анегдота кад је Жарко добио сина. Назвао је Рахелу у пола ноћи да јој јави срећну вест. Она га је изгрдила што је зове у ситне сате, а он је одговорио: “Вама сам прво јавио, јер ви сте моја девојка.”

У једном од последњих интервјуа је рекла: "Срећна сам, осећам то као дар, што нисам постала неки загрижени бабац“. Умрла је 1994. године у Београду, а сахрањена у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Гробницу дели са колегом Стевом Жигоном.

Иначе, мало ко зна да је лото комбинација Рахеле Ферари стварно извучена.

Blic.rs