"Знала сам да нешто није у реду…" Потресна исповест унуке Бети Ђорђевић о последњим тренуцима легендарне певачице
Легендарна певачица Бети Ђорђевић преминула је у суботу у 82. години живота.
Легендарна певачица Бети Ђорђевић преминула је у суботу у 82. години живота, а о последњим данима, њиховом односу и успоменама на вољену баку говорила је њена унука Кристина Ђурић у емотивној исповести.
Како је испричала, последњи пут су се чуле два дана пре смрти, у четвртак, када су разговарале о Бетином наступу који је имала у петак увече у РТС клубу.
– Она је преминула у суботу, а нас две смо се чуле у четвртак. Попричале смо на тему њеног наступа који је имала у петак увече у РТС клубу. Требало је и ја да идем, међутим нисам била најбоље здравствено, тако да сам овог пута пропустила то вече. Иначе сам пратила сваки њен наступ и сваки концерт. Остало је да се чујемо за викенд, пошто је нама слава била у уторак, чисто смо желеле да прецизирамо време када ће она доћи код нас. У суботу се нисмо чуле јер она увек након наступа одмара, а када ја идем на њен наступ, чујемо се и сумирамо утиске, јер је то било уобичајено за нас две. Некако сам тада рекла: “Нека она у суботу одмори и чућемо се у недељу.” У недељу сам јој послала поруку, али она није одговорила на Viber и ето - рекла је Кристина.
Како наводи, у суботу се нису чуле јер је Бети након наступа увек одмарала, што је било уобичајено, али већ у недељу је осетила да нешто није у реду.
– Ја сам то знала, зато што је она мени увек знала да одговори у року од пет минута. Буквално, не прође пет минута и одговор стигне. Ја сам је у понедељак звала у девет, па затим у десет, у једанаест, у дванаест, али одговора, није било. Мајка је позвала и на фиксни телефон, али... Она је мене тешила све време говорећи да сигурно није понела телефон са собом. Али ја сам знала, где год да је ишла, увек је носила телефон... Чула сам се и са супругом и замолила сам га да, чим дође, одмах оде до ње. Када су отишли, имали су шта да виде.
Говорећи о Бетином карактеру, истакла је да се певачица никада није жалила на здравствене проблеме и да је увек била ведра и насмејана, чак и када јој није било лако.
– Није се жалила никад ни на шта. Бети је увек, шта год да је било у њеном животу, увек била насмејана и позитивна и то је нас у ствари мотивисало. И сад не могу да причам о идолима, без везе је причати о идолима, али о неким животним примерима могу. Ја увек издвајам моју мајку и баку. Буде јој некад тешко мало па се пожали: „Јао, Тинка, није ми баш... Боли ме јако рука.“ Ја јој кажем: „Па добро, бајка…“, јер ја сам је звала бајка. Ја њу никада нисам звала баба, увек бајка. И ја кажем: „Па што не одеш код лекара?“ А она: „Ма који лекари, имам сутра наступ.“ Ја наставим: „Па какав наступ, боли те рука.“ А она каже: „Моја Тинка, кога брига, брије ли се владика. Ја морам да идем.“ И то је била њена узречица коју сам запамтила и дан- данас. И увек је знала, и кад је тешко, просто заврши или исприча шта има, нашминка се, среди се, изађе напоље и она је насмејана. Она је била најведрија, најпозитивнија особа коју ја не знам. Само они који су је познавали заиста знају каква је она била.
Кристина је открила и да су празници за Бети увек били емотивно тешки, а посебно почетак ове године, када је изгубила блиску пријатељицу.
– Јесте. Морам рећи да је била потрешена 2. јануара, с обзиром на то да је мом брату 3. јануара рођендан. Ми смо се ту, уочи празника, негде и срели и видели и била је јако потрешена, јер је преминула једна њена јако добра пријатељица. Тог дана је баш онако заплакала и било јој је тешко и у ствари је све време причала: „Боже, како ово време пролази. Боже, зашто људи одлазе, како нас је све мање и мање.“ И било је јако тешко. Ту сам видела колико се потресла, а с друге стране, оно што ми је рекла јесте да је, када је напокон, као круну њене каријере, доживела ту националну пензију, рекла: „Тићо моја, ја сам сада све завршила, ја сада више не морам ни да певам. Ја сам своје за живота урадила што сам урадила - рекла је Бетина унука за Курир.
Посебно емотиван тренутак био је када је Бети Ђорђевић сазнала да је добила националну пензију, коју је доживела као круну своје каријере, али је, нажалост, није стигла да прими.
- Нажалост, није. Није доживела и ја само мислим да су се њена душа и срце у ствари опустили зато што је она напокон доживела то. Изборила се за ту правду. Упркос неправди која је њој учињена пре дуги низ година, да не кажем деценијама. Нажалост, нешто што је нормално у свету, код нас није нормално и можда се негде и боримо са ветрењачама у том смислу везано за културу и за уметност која је овде и те како доступна и заступљена, али не знамо да ценимо праве ствари. И увек се и она сама плашила, и када се вратила на сцену, и када се вратила међу људе, како ће људи њу прихватити, како ће прихватити њену музику, а у ствари било је страшно пуно људи који су оценили њен труд и рад.
