КАРИЋ СЕ ЈОШ УВЕК СЕ НЕ ОПОРАВЉА ОД ЊЕНЕ СМРТИ: Данас се навршава 4 године откако нас је напустила Дијана
Борила се као лавица, али нажалост, болест је била јача.
Данас се навршава тачно четири године од смрти мисице Дијане Милојковић, бивше девојке Стефана Карића.
Дијана се годинама борила са раком, а онда је нажалост, битку изгубила 2019. године. Домаћа јавност никада није прежалила Дијану, а њена љубав са Карићем била је готово филмска.
Стефан је често говорио о Дијани и њиховој љубави, а често је истицао да је она љубав његовог живота, као и да је била изузетно храбра и позитивна, те да никада није показивала колико јој је тешко.
- Она ми је обележила тај период живот, и увек ће ме људи гледати кроз тај однос и сећаће се Дијане...Она никада није показивала колико је њој тешко. Мени је било тешко, тако нешто нисам доживео у животу. Заљубио сам се, а девојка има тај проблем. Препустио сам јој најлепши део мог живота, ишли смо ка томе да се она излечи, да оздрави. Она је врло добро знала, урадила је неке ствари да би мени било боље. Као да је дигла руке тих последњих година. Пет година се борила са том опаком болешћу. Били смо у ситуацији, усред ноћи се ја уплашим да не дише, па је пробудим, она ми каже да је жива. Њена породица ми је много помогла, нисам упознао такве људе као што су они. Помагали су нам кад нисмо били финансијски стабилни, за све што јој је требало... Где све нисмо били, шта све нисмо радили - говорио је Стефан, те је тада открио у којим ситуацијама му она највише недостаје:
- Ми смо прекинули били наш однос, чак смо се отпратили са Инстаграма, али последњих тих дана смо се чули. Ја сам хтео да је видим, она ми је рекла да не долазим. Послушао сам је, мислим да није хтела да је видим у том стању. Њена мајка ми је испричала да је била у најгорем стању, није желела да је видим такву. Сањао сам је прве ноћи после сахране, као да ми је дошла у собу, као да је жива и каже ми: "Не брини се, овде ми је прелепо, ништа ме не боли више, опусти се, немој да се бринеш". А када сам ишао на сахрану, седели смо мајка и ја, пријатељи у колони. Не ради ми радио, свашта ми пролази кроз главу, нисам веровао где идем. Одједном ми падне на памет песма нека наша, стално смо то нешто певали и та песма ми у глави, упалим радио у том моменту и крене та песма и завршава се. Ја станем и не верујем, испричам мајци, није могла да верује. Стварно су ми се дешавале ситуације, верујем да ми је давала те знаке - истакао је бивши задругар тада.