Милован и Александра по први пут о напуштању Србије: Након учешћа у "Елити" ријалити пар никад искренији "Нисмо више тако млади"

Александра Николић и Милован Минић без сумње су се издвојили као једни од најинтригантнијих учесника ријалити програма „Елита 8“. Њихова емотивна прича, пуна неочекиваних обрта и снажних емоција, од самог почетка привлачила је пажњу како публике, тако и медија, па су убрзо постали тема о којој се највише говори. Несвакидашња динамика њиховог односа, праћена бројним успонима и падовима, учинила је да њихова веза буде под будним оком гледалаца током читаве сезоне.

Екипа портала „Србија Данас“ посетила је заљубљени пар у Суботици, где тренутно живе и граде заједничку свакодневицу након изласка из ријалитија. У отвореном и искреном разговору Александра и Милован говорили су о изазовима са којима су се суочавали пред камерама, али и о плановима које имају сада, далеко од светла рефлектора.

Открили су бројне детаље из свог приватног живота – од тога како изгледа њихов суживот у мирнијем окружењу, преко односа са породицом и пријатељима, па све до планова за будућност. Њихова енергија и искреност показали су да, упркос бројним препрекама које су прошли, остају истрајни у намери да сачувају своју љубав и граде заједнички живот корак по корак.

- Па, сачекало нас је свашта, обавеза пуно. Скроз је другачије. Мислили смо да изађемо напоље, да ће све олакшавајуће, али доста неких ствари нас је сачекало које треба решавати. Али, Боже мој, одмарамо и требаће нам још доста времена да се одморимо, пре свега, и ето. 

Милован се, првенствено, осврнуо на дезинформацију која је процурела у медије поводом куповине заједничке куће. 

Што се тиче куће, то је погрешно протумачено. Ми нигде нисмо рекли да смо купили кућу, него, да цитирам, рекао сам: "Узели смо кућу", мислећи на то да смо изнајмили и нашли место где ћемо да, да, да боравимо после Елите, тако да то је нека дезинформација која је пуштена у јавност и није истинита. Али свакако да сређујемо кућу и да ће доћи на ред и куповина куће.

Завршио се ријалити. Ви се враћате у Суботицу. Обично људи који су провели у ријалитију из мањих места, гледају да остану у Београду и да наставе неки посао, нешто у Београду, а ви сте у Суботици. Зашто?

- Мир. Мир, који пре свега нема цену после оног хаоса и лудила тамо. Мени једноставно прија само мир. И волим Суботицу, волим Палић и толико природе, зеленила свега има да те то опушта и онда не могу ја онај хаос и оно лудило тамо, не бих могао никад да се адаптирам. Једино кад ми баш морао због ње, иначе ја када бих бирао, остао бих овде заувек. А генерално смо обоје типови да се можемо прилагодити свугде, да нас бациш у Сахару - рекао је Минић, на шта се надовезала и Александра:

- Па добро, никад се не зна. Мислим, ја сам живела дуго у Новом Саду, тако да мене ништа нешто није држало овде специјално, да ја сад морам да будем ту. Сад је моментално неопходно бити ту, али, ја могу и у Београду и у Новом Саду, било где. Тако да, али стварно и мени сад прија мир, па... Полако с годинама иде, нисмо више тако млади. И, прија нам ово. Тако да ћемо остати у Србији тренутно. Никад се то не зна.

Прилагодили сте се у Елити, можете сигурно свуда да се прилагодите. Је л' вам прилазе људи на улици, коментаришу ли нешто, жене у продавницама, на пијаци?

- Да, да, баш је јуче била једна ситуација, јако ми је симпатична била. Овај, ишли смо нешто да завршавамо и имали смо, нисмо се свађали, него смо причали. Обоје причамо гласно и...

- Ја сам се унео у ријалити. 

- И у једном моменту она ми каже: "Их, полако, нисте у ријалитију." Значи, то је тако. То ми је баш било симпатично. Али генерално, људи говоре стварно све најлепше. Прилазе и углавном, мислим, контам да људи који нас не воле, неће ни да нам приђу, тако да немамо неугодности. Углавном су то све људи који су подршка и ја баш имам јако пуно, не знам шта ко мени пише и шта, али мени много и Суботичана пише. Мушкарце не рачунамо. Тако да, с обзиром да је ово мали град, и знаш каква је средина, значи мање место, али немамо, не, немамо неугодности. Све позитивно, што се тиче људи.

Александра, кажеш: "Не знаш шта њему пишу." Значи не проверавате једно другом телефоне.

- Па, да. Телефони стоје на столу, јавно и транспарентно. Немамо проблем са тим. 

- Ја сам се изнервирала сад кад сам баш имала емисију једну, било је неких коментара на конто мог мајчинства и тако то. То сам се баш изнервирала и баш сам размишљала о томе да сам нека жена која се вероватно не држи до себе и да сам онако једноставнија, можда би ме људи не би тако осуђивали за те неке ствари, али изглед мој, атрактивност и то, онда људи имају неку погрешну слику и онда има и контра неких лоших коментара, али није то толико нешто... Више има позитивних тако да... Немамо, искрено да ти кажем, хвала свима који ме, ето, мене лично подржавају или нас, али не живи се од народа. Мислим, ја опет кажем то, ја кад немам нешто лепо да кажем, ни не коментаришем друге, тако да мислим да је јасно шта хоћу да кажем.

А чини се да те то заправо за твоје мајчинство једино нешто погађа. Ниси имала неке велике реакције на друге ствари, ниси се ти нешто пуно расправљала око других тема са људима, једино када ти неко спомене знала си да се прилично изнервираш. 

- Па нисам ни знала да суштински тамо јесте посао да водиш туђи живот и да се бавиш с тим, али нисам ја тип жене која сад води туђе животе и о томе прича. Имала сам својих проблема, и Милован, па мама...  Највише ме боли то зато што ја знам како јесте и знају људи и баш из овог града како јесте, боли ме тако понекад и видим неки коментар:"Треба јој узети дете", такве ствари, то су тако неки сурови коментари. Ја никад тако не бих нешто коментарисала притом да не знам читаву ситуацију, а и да знам то је сурово. Али добро. Прошла сам много горе ствари, тако да нема везе. Не коментаришемо.

Миловане, када си излазио, јесу ли чланови породице онако сели с вама, одржали вам неку лекцију, или просто само су рекли: "Тако је, како је, идемо даље, видећемо шта ћемо даље"?

- Па било је, било је увек, и увек ће и бити, родитељи ко родитељи, секирају се, брину за нас. Наравно, колико год да имамо година, њихова смо деца и негде себи дају за право за све. Али у принципу, све је океј. Све је океј код мене, што се тиче родитеља и фамилије, све је у реду, тако да... Шта да радиш, нисмо ми клинци, да сад родитељи нешто драме, али нормално, имали би они шта да кажу, али шта, после свега и нама није лако. Мислим, било да сад нешто диже на неки ниво, само нам то фали. Тако да оно.

Значи, они су вам подршка која је најважнија.

- Па, какви год да смо, њихова смо деца и негде су нам увек подршка и били и биће. Како год то звучало и изгледало, то је тако.

Забрањено преузимање дела или читавог текста без навођења и линковања извора и аутора, у складу са Законом о јавном информисању и медија.